Marakeš: Šarenilo boja i mirisa

Šanse da se izgubite u moru šarenila kroz koje prolazite su apsolutne, u stvari nemoguće je zamisliti da pridošlica bez pratnje ne zaluta.

Mislim da je to jedan od uslova odličnog provoda u marakeškom suku.

Lagana šetnja kroz papagajsko šarenilo boja i mirisa, bez jasne predstave kuda idete i šta će se pojaviti iza ugla.

Kad smo kod papagaja i njihovog šarenog perja i oni se mogu videti unutar velike tržnice.

Iz ove šarene zbrke prizivam sećanje na susret sa nasmejanim brkatim vlasnikom radnje koji mi je prodao ukrasno kamilje sedlo, pa mi, verovatno gonjen čistom dobrotom ili grižom savesti što mi je zacepio cenu, darivao marokanske špicaste papuče.

Marokanci vole da kažu da je jedan par kožnih papuča dovoljan čoveku za čitav život, toliko su kvalitetne. Moje su opstale tri godine, što je dosta dobro.

Unutar Medine „Crvenog grada“ smeštene su grobnice pripadnika Saadi dinastije iz XVI i XVII veka, koje su jedna od najvećih atrakcija grada, ali nisu crvene.

Veliki kompleks sa prekrasno uređenom baštom izveden je od belog, italijanskog karara mermera.

Unutar njega se u nekoliko velikih prostorija čije se tavanice gube u visokim senkama, nalazi šezdesetak belih kenotafa, nadgrobnih spomenika pokojnih vladara i članova ove vladarske porodice.

Uokviren moćnim zidinama, koje su ga skrivale sve do 1917. godine, kad je započela njegova restauracija, savremenom posetiocu kompleks pruža nesvakidašnje iskustvo i zadovoljstvo, dok mu pogled luta čipkano urađenim pregradama i zidovima od mermera, koji podsećaju na mreže zaljubljenog pauka i raspevanim štuko dekoracijama kojima se kapiteli stubova završavaju, rascvetani u visini.

Medina Marakeša je večni dom sedmorici svetaca Maroka, sedmorici islamskih učitelja koji se smatraju zaštitnicima zemlje.

Ovaj podatak često iznenadi ljude koji islam smatraju religijom koja je po pitanju svetih ljudi vrlo rigidna.

Međutim, kao i svaka druga duhovna filozofija kojoj se ljudi posvećuju da bi našli dublji smisao svojih života, tako i islam ima svoje filozofe, askete, učenjake, pesnike, pustinjake, misionare…

Mnogi smatraju da je ortodoksni islam dobio ezoterijski prizvuk i uticaje kada se susreo sa afričkim i azijskim, mnogo starijim učenjima, kada su putujući oblastima Centralne Azije i Indijskog potkontinenta muslimani susreli tamošnje mistike, sadue i rishije  iscelitelje.

Putujući propovednici islama bili su obučeni u grube odežde od vunenog sukna, koje se na arapskom jeziku zovu „suf“.

Upravo po odeždi, islamski filozofi dobijaju ime sufiji, a sufizam, što je engleska, a ne arapska reč, postojao je kod sunita i kod šiita sa podjednakim intenzitetom, razvijao se i granao u mnoge redove i sekte, u želji da svoj um približe Božanskom.

Ne mora čovek biti odeven u zlato da bi sijao, arapska je izreka.

Tako i ove mošti sedmorice islamskih svetih ljudi skromno počivaju u senkama Medine Marakeša, ali nisu zaboravljene, jer grobnice nisu zapuštene i prašnjave, već mirisne male svetinje…