Marija Terezija – najmoćnija žena dinastije Habzburg

Bila je drugo, ali najstarije preživelo dete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, i Elizabete Kristine od Braunšvajg-Volfenbitela.

Marija Terezija je rođena 13. maja 1717. godine, što je bilo nedugo nakon smrti njenog starijeg brata Leopolda.

Rođenje ženskog deteta izazvalo je veliko razočarenje kod cara i stanovnika Beča, jer su svi očekivali novog naslednika trona. Krštena je istog dana, dobivši ime Marija Terezija Valpurga Amalija Kristina.

Kako je bila careva ćerka odmah je bilo jasno da je ona prva u liniji za nasleđivanje prestola, iako je car Karlo VI sa svojim bratom i ocem potpisao sporazum kojim je obećao da će prednost pri nasleđivanju, u slučaju da on nema muške potomke, imati ćerke Karlovog starijeg brata Jozefa.

Još od ranog detinjstva primećivala se fizička sličnost sa njenom majkom, bila je krupna i snažna, sa plavim očima i svetlom kosom.

Obrazovanje Marije Terezije nije bilo na nivou njenih prethodnika, jer kao žensko nije sticala uslove za bolje školovanje. Zbog toga je „krasio“ nedostatak manira i formalnog govora, a govorila je, a često i pisala, bečkim nemačkim koji je naučila kroz razgovor sa svojim sluškinjama.

Iako je bilo gotovo sigurno da će ona naslediti presto, Karlo VI se do kraja života nadao da će dobiti sina, te zapravo Mariju Tereziju nije posebno pripremao za buduću ulogu.

„Konačno Habzburzi imaju pravo muško, i taj je žena!“

S obzirom da je u dinastiji Habzburga važilo pravo nasleđivanja bilo po muškoj liniji, postavljalo se pitanje da li će Marija Terezija ikada moći da vlada Svetim rimskim carstvom. Srećom, ta dilema je Karla VI mučila i pre njenog rođenja, te je on još četiri godine pre nego što se naslednica rodila doneo Pragmatičnu sankciju kojom je omogućio da ženski potomak zauzme presto.

To se i desilo 20. oktobra 1740. godine, kada je Karlo VI umro, a na tron jedne od najvećih evropskih imperija 18. veka došla upravo Marija Terezija. Kada je stupila na presto, mnoge države koje su njenog oca podržale u toj odluci, ipak su povukle svoja obećanja, te su Saksonija, Pruska, Bavarska i Francuska odbile poslušnost novoj vladarki.

Karlo je Austriju ostavio u izuzetno teškom stanju. Državna blagajna bila je gotovo prazna, a vojska desetkovana. Ipak, iako je u službi kada je preuzela vlast bilo samo 80.000 vojnika, od kojih većina nije bila plaćena mesecima, svi vojnici su ostali izuzetno verni i odani Mariji Tereziji kao svom novom vladaru.

Navedene teškoće bile su samo kapi u moru problema sa kojima se suočila na početku svoje vladavine. Pošto je otac nije spremao za posao koji treba da obavlja, nije znala dovoljno o državničkim poslovima i nije bila svesna slabosti  ministara.

„Konačno Habzburzi imaju jedno pravo muško, i taj je žena!“, izjavio je Fridrih II Pruski, koji je bio najveći politički neprijatelj Marije Terezije.

Spoj porodičnog i državničkog života

Marija Terezija je u rasponu od 20 godina rodila 16 dece, od kojih je 13 preživelo detinjstvo, a interesantno je da je većinu dece dobila vodeći brojne ratove, među kojima su Rat za austrijsko nasleđe i Sedmogodišnji rat.

Uz brojne državničke obaveze kojima se svakodnevno posvećivala, ratove koje je vodila i reforme koje je uvodila kako bi olakšala život stanovništvu, bila je posvećena odgoju dece, a uz to je išao i pronalazak njihovih budućih bračnih partnera.

Iako je brinula o svojoj deci, često ih je koristila kako bi omogućila opstanak svoje države. Mnogi od njih su kroz brak postali vladari drugih zemalja, ali Marija Terezija je svakome od njih slala pisma barem jednom nedeljno, kako bi zadržala kontrolu nad njima i njihovim odlukama.

Verovatno najvažniji brak njenog deteta jeste brak Marije Antoanete koju je majka udala za Luja XVI. Interesantno je da je svoju ćerku posebno spremala za taj brak, i da je sa njom ostala u konstantnom kontaktu, te je često kritikovala zbog nemogućnosti da začne.

Modernizacija države kroz reforme

Marija Terezija bila je konzervativnih shvatanja, ali je svoja lična uverenja stavila po strani i po savetu svojih ministara učinila bitne reforme koje su ojačale austrijsku vojnu i birokratsku efikasnost.

Zadužila je grofa Fridriha Vilhelma fon Haugvica za modernizovanje carstva, te je on okupio vojsku od 100.000 ljudi koji su bili plaćeni novcem ubiranim od svake zemlje carstva. Odgovornost za rad vojske pripadala je centralnoj vlasti.

Još jedna bitna reforma koju je sprovela jeste oporezivanje plemstva, koje nikada dotad nije bilo u obavezi da plaća porez. Državni prihod je udvostručen između 1754. i 1764. godine, iako su njeni pokušaji da oporezuje kler i plemstvo bili samo delimično uspešni. Ove finansijske reforme su značajno popravile ekonomsku situaciju u zemlji.

Godine 1760. Marija Terezija je osnovala novo telo – državni savet, kojeg su činili državni kancelar, tri člana visokog plemstva i tri viteza. On je služio kao skup iskusnih ljudi čiji je zadatak bio da savetuju monarha i, iako državni savet nije imao nikakvu izvršnu ili zakonodavnu vlast, predstavljao je važan korak u odvajanju od autokratske vlasti.

Godine 1775. Marija Terezija je uspela da balansira budžet Austrije, po prvi put u istoriji.

Osim navedenog, ulagala je u modernizaciju medicine, sprovodila reforme po pitanju građanskih prava, ali i obrazovanja, te je 1775. godine uvedeno obavezno školstvo za svu decu starosti od šest do 12 godina.

Danas, toliko godina nakon njene smrti, sigurno je samo jedno – Marija Terezija nikada neće biti upamćena po tome što je žena, već kao jedna od najsposobnijih vladarki svog vremena, koja je kroz svoje naslednike bitno uticala na političku klimu Evrope i vekovima nakon svoje smrti.