Maroko: Nesvakidašnji plavi grad

Jedan od njih ide kroz centralne oblasti planinskog lanca Rif. Verovatno najgori izbor za onog koji žuri, krivudavi put lomi kroz planine koje jako podsećaju na Taru i okolne srpske vence.

Ovim putem se isplati ići samo onima koji su željni boja i nesvakidašnjih doživljaja, jer se grad Šefšauen nalazi na toj trasi.

Maroko me je omamio na prvi pogled i znam samo kako Šefšauen izgleda posle kiše. Poljski reditelj je snimio film „Tri boje: Plavo“.

Šteta što nije posetio Šefšauen, sigurno bi snimio nastavak. Svakojake nijanse plave se prelivaju i bleskaju pred okom putnika, a raznobojni detalji „vrišteće“ crvene, zelene i narandžaste, pojačavaju utisak doteranog dekora skupe produkcije Holiwooda.

Šefšauen je osnovan kao planinska stanica trgovačkog puta i kao utočište mnogih izbeglica iz katoličke Španije.

Oduvek je bio trgovačko mesto, sa mnogim jevrejskim porodicama koje su ovde živele sa promenljivim uspehom, ali su u kulturnom i duhovnom smislu oplemenile zajednicu.

U moderno doba grad je između ostalog, stecište proizvođača i prodavaca najkvalitetnijeg hašiša u Maroku.

Zanimljivo je kako prodavci imaju istančan, empirijski naučen sistem odabira mušterije. Jedan od njih mi je to objasnio uz čaj od nane na odmorištu.

„Da nije mlad, da nije star, da ima brzo da plati, da ga je sramota, pa ne proverava šta uzima, da prolazi kroz grad (kao i mi) i izgleda kao da se nikada neće vratiti, da ima naivan pogled…“

Ovo poslednje mi je bilo najinteresantnije. Razmišljao sam koja to škola obučava prodavce širom Azije kako da zavire u ljudske duše?

To mora biti ozbiljno dobra škola, ili pak čista empirija, jer u pitanju je beskonačno ponavljanje uz konstantno usavršavanje, poput evolucije.

Možda bi mladi prodavac retke bradice pričao opširnije, ali moj francuski ne postoji, a njegov engleski je bio ograničen.

Arapske fraze koje sam pokupio po ulicama Kaira nisu mi puno pomogle u komunikaciji, ali ipak su bile razumljivije domaćinima od Saudi jezika – čistog arapskog, koji je od marokanskog dijalekta udaljen kao nebo od zemlje.

Egipatski dijalekt prolazi svuda, jer se u Kairu snimaju svearapski gledane, neverovatno popularne sapunice.

One su me oduvek podsećale na prve kung fu filmove, ne po sadržaju, već po tehnologiji snimanja.

Kada se usta pomeraju nezavisno od zvuka, peraja ajkule očigledno su napravljena od dečijeg šlaufa, a statisti padaju pre pucnja…

Bilo nam je odlično u Šefšauenu, ostali smo tamo nekoliko sati šetajući i pijuckajući čaj.

Ne znam za druge, ali moj prosečni fotoaparat zabeležio je ozbiljno dobre fotografije. Zauvek ću se sećati trobojnog psa koji je pozirao ispred kuće plave u tri nijanse. E, moj Kišlovski…

Odlomak iz knjige „Bukirano. Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon Woeld Travel