Maroko: Tajne Orijenta u Marakešu

Nekada se u blizini carskog grada Marakeša nalazio vojni logor. Da se preživi dan u pustinji – bila je dovoljna čaša kamiljeg mleka – i samo jedna urma. U nestašici kamiljeg mleka, svaki vojnik dobijao – tri šake urmi. Grickali su ih, košpe ostajale, vetrovi ih zemljom prekrivali, Atlas vlagom darivao, pa su iz njih iznikle palme – prethodnice grada.

Kroz kapiju visokog zida koji opasuje Marakeš ulazimo u grad obojen crvenim bojama.

U ružičastom hotelu, sedam na ružičasti kanabe i – pijem ružičasti čaj. Kroz otvorena vrata, sa zavesom koju topli vazduh lenjo pomera, probija se cvrkut ptica žubor fontana i ljudski glasovi. Pozno oktobarsko vreme, a sve ucvetalo i mirisno zahvaljujući planini koja zadržava vreli saharski vazduh.

Marakeš je najorijentalniji grad. Mesto u kojem se mogu ostvariti snovi 1000-ne noći. Mesto luksuza, mesto bazara i, mesto u kojem pomislite da vreme stoji još od srednjeg veka…

Medina je trgovački deo – i mada u nju svakog dana u isto vreme dolazi neki drugi svet – deluje nestvarno i bezvremeno. U vazduhu je u miris trave, otegnuto-piskavi zvuci, ljudski žamor… Na pločniku su kujundžije, prodavci mesinga, lustera i golubova. U jevrejskom četvrti Melah su jedinstveni dućani – bez vrata. Mali prostor zauzima samo jedan čovek i tezga na kojoj šije, prodaje, premerava svilu, gajtan, piliće:

„Bonžur, madam, sivuple, madam! Madam, madam, madam…“ saleću nas trgovci i buljuci dece. Spas nalazimo u autobusu koji nas vodi u Behiju – palatu sreće koja je pripadala haremskim ženama. ‘A trg, kad ćemo na trg?’ Nestrpljivi smo.

„Na trg se ne ide do podne. Niti u podne, ili po podne – već kad sunce izgubi snagu i postane rumeno!“, kaže Arapin. Prolazimo hotel „Mamunija“. Marakeš ima blagu klimu – tu je svake godine boravio ‘čovek sa cigarom’ – Vinston Čerčil. Duge londonske zime menjao je za večita marakeška proleća.

Toplina sunčevih zraka opada, i ona postaju purpurnocrvena. To je vreme kad stižemo na trg, Džema-el-fna. To je najveselije mesto – mesto razbibrige, zabave, dobrog zalogaja, i bezbroj iznenađenja. Potkovičasto okružen – u crveno okrečenim i zbijenim kućama obasjanim rumeno-purpurnim zracima zalazećeg sunca – sve deluje nestvarno. Nailazim na ‘piramidu’ nepečenih zemljanih ćupova. Služe za pustinjski život plemena, nomada, i tuarega. Napune ih vodom i stave u hlad. Koliko vode isteče kroz porozne zidove, toliko spadne temperatura tečnosti. Kada je ćup na polovini, voda je najhladnija – tvrde oni što ih kupuju.

Sunce je u visini palmine krošnje, muzika se pojačava, dim postaje gušći. Iz bočnih uličica sve više dolaze uparađeni muškarci napred, zabrađene supruge iza njih. Mnogi hrle prema postavljenim stolovima u centralnom delu trga odakle se šire zanosni mirisi orijentalne kuhinje. Naočiti Marokanac odeven u belu odoru i sa svoje tri žene – naručuje čuveni arapski specijalitet kus-kus.

„Kus-kus – gut-gut!“!, uzvikuju nemački turisti do njega.

Ugledah čoveka u beloj odeći; ima sedu bradu, stroji okružen ljudima i govori. Pripovedač!

Od davnina u ovom delu sveta postoje ljudi koji pripovedaju. Koliko veštine – toliko para.

Ovaj priča o pustinjskom duhu po imenu, Gul, koji ga uznemirava svake noći…

Iza pripovedača je niz čistača cipela, posao im cveta – jer prašina caruje. Probijamo se kroz metež; mnogi prolaze, dolaze, guraju se, sudaraju, dovikuju, izvikuju – nadjačavajući zvuke zurle i do ‘daske’ odvrnute tranzistore. Za haljinu me vuče gatara, izbegavam susret i nalećem na čoveka koji sedi na ćilimčetu i svira jednu istu otegnutu melodiju. Iz drvene kutije izlaze dve kobre, glave im se njišu po taktu (levo-desno-levo). Pojavi se i treća! Kratka i široka, koristi nebudnost gazde i kreće u ‘život’ van ćilimčeta. Nastade vriska, panično bežanje. Pojavi se policajac, koji i fakira i ‘stado’ spakova i odvede sa trga… Stižemo ivicu sa vlasnicima majmuna-akrobata. Jedan od njih posla mi poljubac! Mada je majmunski – prija.

Na izlazu, ispod urmine palme, ugledasmo vodonoše sa velikim šeširima, crvenim odorama i zvončićima zašivenim na rub nogavica. Najstariji, Mustafa natuca francuski i objašnjava:

„Moramo biti ovde, imamo mnogo mušterija. Naročito što su vodu u našim ibricima – proglasili „muškom“! Pošto mi, Marokanci, imamo nekoliko žena – pijemo je i kad jesmo i kad nismo žedni! Što je sigurno, sigurno!“