Mazna i sumnjiva lepotica

Uzbuđenje koje čovek oseti kada prilazi Veneciji u vaporetu (mali brod) teško se može upoređivati. Tomas Man je napisao: „Treba samo brodom, samo sa visoke pučine stizati u najneverovatniju varoš.“ Tako sam i ja stigla u grad-istoriju, svedočanstvo bogatstva Mletačke republike, grad moći, tajanstva, intriga, grad neshvatljive raskoši, divne burano čipke i murano stakla, karnevala i maski. A taj grad sagrađen na 118 blatnih ostrva, danas ima 60.000 stanovnika, ali i 21 milion turista godišnje. Grad gondola, kojih nekada beše nekoliko desetina hiljada, a sada ih samo 200 ima dozvolu. Gondolijeri su zaštitni znak Venecije kao krilati lav što je zaštitnik Mletačke republike. Obučeni u svoje mornarske bluze, crne pantalone i sa neizbežnim „cappellom“, slamnatim šeširom sa plavom ili crvenom trakom, oni vešto manevrišu, balansirajući na gondolama sačinjenim po njihovoj meri. Naime, svaka gondola sagrađena je samo za svog gondolijera i sve su crne, još od kako je to neki od duždeva naložio kako bi uveo red u plovidbi kanalima. A duždeva je bilo 121 i svaki je sahranjen u Veneciji. U raskošnoj Duždevoj palati su njihovi portreti koje su naslikali najveći majstori.

Kroz uličice, kraj palata koje se smenjuju kao što se smenjuju venecijanski vekovi, pokraj kanala, zastajući na mostićima i plesnim korakom žureći preko pjaceta, stižete do monumentalne bazilike posvećene sv. Jovanu i Pavlu, galerije 300 godina mletačkog slikarstva i grobnice duždeva, koje predstavljaju najočiglednije primere umetničkog izraza gotike, renesanse ili baroka. Tu je sahranjen i Marin Držić, Dubrovčanin, pisac „Dunda Maroja“, te satire koja će ga za svagda odvojiti od obožavanog rodnog grada. Oko vas su slike koje su stvarali Belini, Veroneze, Loto. Ispred crkve je čuvena skulptura Verokijevog konjanika, jednako poznatog kao onaj Donatelov, po čijem je uzoru rađen. Privući će vas sigurno bela lepota kitnjaste katedrale Santa Maria della Salute, sa delima Ticijana i Tintoreta…

I kad Zlatnom ulicom stigoh do Rialta, po meni najlepšeg mosta na svetu, divno zategnutog mramornog luka, sa koga se pruža nezaboravan pogled na Veliki kanal, setih se opisa Tomasa Mana: „I tako opet ugledah čudesnu luku, onaj zaslepljujući sklad fantastičnih građevina, laku divotu palata i Mosta uzdisaja, stubova na obali sa lavom i svecem, bok hrama iz bajke, gizdavo isturen.“ Ili je sve kao tonovi Malerove simfonije iz istoimenog Viskontijevog filma, dok Ašenbah tumara uskim, mračnim uličicama prateći Tađa, dečaka idealne lepote, pošto „…strast jeste naše uzdizanje, a naša čežnja mora ostati ljubav, makar to bila i naša slast i naša sramota“.

U Veneciji, Monteverdi je formirao prvi orkestar i izveo prvu operu u prvoj sagrađenoj zgradi za opere. U tom orkestru prvu violinu svirao je Antonio Vivaldi. Svaka priča, uostalom, ovde postaje moguća. Kao Most uzdisaja, koji ime nije dobio zbog romantičnih uzdaha ljubavnika, već zato što su tu uzdisali bolno oni koji su gledali kako tim mostom sprovode u zatvor njihove najmilije.

Kad se u smiraj dana, pokušavajući da sredite utiske, vratite na Trg svetog Marka, ne možete, a da ne svratite do kafea „Florian“. Dok orkestar svira standarde klasične muzike i evergrina, vi pijete verovatno najskuplji espreso na svetu. Ništa zato. I baš tu, u smiraj dana, kao u Viskontijevoj sceni, kada se venecijanske palate boje u jedinstvenu purpurnu boju, vi naglas čitate Tomasa Mana: „To je bila Venecija, mazna i sumnjiva lepotica, grad pola bajka, pola klopka za stranca.“