Mediteran: Čuda drevnog sveta

Tamo dole je tekao Nil, tanka linija vode oivičena širokim jarkozelenim trakama; a mimo tih traka ništa drugo do žuti pesak što se gubi na horizontu.

Toga dana sam prvi put svesno shvatio kako, za ljude iz pustinjskih zemalja gde je kiša retkost, reke predstavljaju sve.

U antičko doba one ne samo što su obezbeđivale vodu za navodnjavanje polja već su bile i glavni način komunikacije.

Puteva gotovo i nije bilo, jedini efikasan metod transporta bio je vodeni, uz dodatnu prednost da može podneti ogromne težine koje drugačije ne bi bilo moguće pomeriti.

Uruk – najstarija civilizacija opisana u ovoj knjizi – imao je kao podršku široku i veličanstvenu reku Eufrat; upravo je voda, pre nego drugo bogatstvo prirodnih resursa, učinila život mogućim.

Isto se može reći za Meroe i Mohendžo Daro, Ninivu i Vavilon, kao i velike egipatske gradove Memfis i Tebu.

Bez Tigra, Eufrata i Nila svet rane antike bio bi zaista pusto mesto.

Jedine uspešne civilizacije bez velikih reka na koje bi se oslanjale bile su one koje su uživale u dovoljnim padavinama i bile smeštene blizu morske obale.

Atina i Kartagina su očigledni primeri.

Međutim, morem je znatno teže ploviti nego rekom, a pre 1500. pre n. e. bilo je malo brodova, ako ih je uopšte i bilo, umereno prilagođenih moru.

(Ako možemo verovati Homeru, Odiseju je oko 1200. godine pre n. e. trebalo deset godina da iz Troje stigne na Itaku: svakako je to, čak i u njegovo vreme, rekord.)

Stoga su gradovi na reci mogli da niknu mnogo pre onih na moru; kad je Atina rođena, Uruk je verovatno bio star tri hiljade godina.

Atina je pak bila mediteranski grad, pa za Atinjane, kao i za druge ljude nastanjene oko njegovih obala, Mediteran je – mnogo pre VI veka pre nove ere – postao manje prepreka a više most.

Između Atinjana i Aleksandrijaca postojale su bliske veze, i nešto manje prijateljski odnosi između Rimljana i Kartaginjana za koje je napredna kolonija Kartahena u Španiji bila, u vreme punskih ratova u III veku pre nove ere, gotovo jednako značajna kao i matični grad, a do nje je bilo lako doći morem.

U Prvoj knjizi o carevima čitamo kako je Feničanin Hiram, kralj Tira, poslao Solomonu drvnu građu i vešte zanatlije za gradnju hrama.

A posle Pompejevog osvajanja Palestine 63. godine pre nove ere, za Jerusalim je moglo da se kaže kako je deo rimskog – stoga i mediteranskog – sveta.

Od svih gradova u ovom delu, gradovi zaraćenih država Kine od V do III veka pre nove ere možda su i najneverovatniji, ne samo po veličini i organizaciji – bili su u to vreme verovatno najveći na svetu – već još iz jednog razloga.

Obično vidimo mir kao jedan od osnovnih uslova da bi grad napredovao, a ovde je rat obezbeđivao potreban podsticaj. Još jedan grad zasnovan na vojnoj moći kameno je utvrđenje koje su Hetiti izgradili u Hatuši.

Iz knjige „Veliki gradovi kroz istoriju“, prevela Milica Cvetković, izdavač: Laguna