Mesolongi (Grčka): Bajronovo srce u Svetom gradu

Antičko, srednjovekovno i moderno nasleđe prepliće se u skladnu celinu. Napuštajući Peloponez, posle grčko-srpske svadbe u Kalamati, stupili smo na jedno od čuda savremenog graditeljstva, most preko Korintskog zaliva.

Izgrađen je početkom našeg veka i zvanično nosi ime onoga koji je, gradeći Korintski kanal, razdvojio Peloponez od kontinentalnog dela Grčke, najvećeg grčkog premijera Haralaosa Trikupisa.

Dug skoro tri hiljade metara, most se oslanja na četiri visoka pilona, slične oblacima spuštenim na zaliv. Suprotna obala bila je najjužnija granica države cara Dušana.

S desne strane je gradić Nafpaktos, nekada Lepanto, poprište čuvene pomorske bitke u kojoj je poražena osmanlijska flota.

S leve strane je mesto herojstva, tragedije i slave, Sveti grad Mesolongi. Jedini sveti grad u Grčkoj.
U Mesolongi se ne dolazi zbog letovanja.

Njegovo more je plitka laguna, duboka manje od metra, kroz koju plove laki čamci, a do plaže na ostrvcetu Turlida stiže se nasipom dugim pet kilometara. Dva velika hotela dovoljna su za posetioce i u letnjem periodu.

U ovaj grad se dolazi zbog istorije. U borbi za nezavisnost Grčke on je bio centar otpora turskoj vlasti, a tragična sudbina njegovih stanovnika probudila je Evropu da pomogne zemlji prve demokratije. Grad je već na početku ustanka bio opsednut, ali je odoleo.

U pomoć su mu pritekli „prijatelji Grčke“ iz više evropskih zemalja, koji su doprineli organizaciji života u uslovima opsade, uključiv i štampanje prvih grčkih novina.

Januara 1824. godine, u grad je stigao najslavniji prijatelj, Lord Bajron, da moralno i novčano podrži stanovnike Mesolongija.

Bajron je i ranije dolazio u Grčku – bio je prvi koji je, posle antičkih heroja, preplivao Helespont, današnje Dardanele.

U Mesolungiju je slavni pesnik bio vojnik – regrutovao je četu ratobornih pripadnika grčkog klana Suliota, kojom je komandovao. Njegov boravak u gradu trajao je manje od sto dana.

Oboleo od malarije, umro je sredinom aprila. Od Grčke se oprostio rečima da joj daje i život: „Više ne bih mogao.“ Srce pesnika ostalo je u Mesolongiju.

Druga opsada Mesolongija trajala je tačno godinu dana. Gladni branioci odlučili su se na očajnički korak – proboj iz razrušenog grada. Egzodus je pokušan na Cveti, 1826. godine, ali je završen katastrofom – od sedam hiljada boraca, preživelo je hiljadu.

Tragično su završile i žene i deca, zatvoreni u barutani, koju su branioci digli u vazduh. „Grčka izdiše na ruševinama Mesolongija“, slika Ežena Delakroa iz 1827. godine, bila je samo jedan od odjeka tragedije ovog grada u Evropi.

U slavu branioca, u Mesolongiju je podignut Vrt heroja, danas mesto hodočašća. Posmrtni ostaci branilaca položeni su u veliki tumulus. Spomen kompleks od četrnaest hektara sadrži 69 spomenika.

Među njima je spomenik Markosu Bocarisu, koji je izradio francuski vajar David d’Anže, i kenotaf Lorda Bajrona koji, kažu, čuva njegovo srce.