Meštrović: Između kosovskog mita i katoličke mistike

Njegovo ime provlači se kroz knjige istorije umetnosti kako kod nas, tako u Evropi i šire, a lik i delo ekranizovano je krajem 2019. godine u projektu koji nikoga nije ostavio ravnodušnim.

Prva epizoda druge sezone. Kratka rekapitulacija o godinama koje su se dogodile u međuvremenu, u vidu autentično-montiranih snimaka, nekoliko teških reči i jedno privođenje – početak je druge sezone „Senki nad Balkanom”.

Već pre uvodne špice pominje se neki Žrnov na Avali. Kako su scenaristi ovog ostvarenja pokušali da objasne, ruši se spomenik neznanom junaku i gradi se Mauzolej.

Kroz gotovo deset sati video materijala ispričana je priča o jednom dobu, ljudima i političkim akterima iz prve polovine prošlog veka, a sve to kroz dimenziju izgradnje velelepnog zdanja čiji je autor umro na današnji dan pre 59 godina.

Ivan Meštrović rođen je 15. avgusta 1883. godine u mestu Vrpolje u Slavoniji, a svoje najranije detinjstvo provodi u Dalmaciji.

Voleo je epske narodne pesme, a kada je stasao u odraslog čoveka, ljudima je govorio da je srpskog porekla i da je potomak iz plemena Gavrilovića, napisao je Jovan Dučić u tekstu o Meštroviću u dnevnom listu Pravda 1932. godine.

„Ivan Meštrović je, kao rasni čovek, osetio našu mistiku već na početku ovog velikog umetničkog dela. Ako je njegova umetnost odmah bila duboko nacionalna, to je što se njegov duh izgrađivao na ovoj tradiciji, naročito na kosovskom eposu. Meštrović je iz nacionalne mistike otišao zatim u versku katoličku mistiku, gde je odista dao krupna dela (Mauzolej u Cavtatu), odvojivši se od onoga po čemu je možda bio najvećma personalan”, objasnio je Dučić.

Jovan Dučić je svojevremeno definisao podneblje iz kog je Meštrović kao „klasični starosrbijanski kraj pun Nemanjićkih tradicija, carskih crkava i tvrđava, gnezdo guslara i heroja nacionalnih”.

Dodir sa kosovskim mitom Meštrovića je pratio tokom života, a neretko ga je provlačio i kroz svoja dela.

Jedno od dela u kojima je pokušao da provuče ideje satkane od pesama o Lazaru, Milošu Obrenoviću i Kraljeviću Marku, vidi se upravo u maketi građevine Vidovdanskog hrama, koja je ostala samo maketa, iako je nagrađivana u Evropi.

Maketa je početkom tridesetih godina nestala, da bi se tek godinama kasnije ponovo pojavila. Danas je smeštena u Narodnom muzeju u Kruševcu, a ova građevina je, prema Meštrovićevoj zamisli, bila predviđena za gradnju na Gazimestanu.

Sa šesnaest godina postaje šegrt kamenorescu iz Splita. Uz pomoć majstora i njegove supruge, Meštrović dobija novac za studiranje u Beču.

Prvu izložbu imao je baš u Beču 1905. godine. Budući da je vrlo brzo primećen njegov talenat od tadašnje evropske javnosti, počeo je i da zarađuje dovoljno kako bi mogao da učestvuje na velikim međunarodnim izložbama.

Svoj „Mauzolej” koji je podigao nekoliko kilometara od kuće koju je smatrao za rodnu, u Otavicama, sagradio je od kamena iz obližnjeg kamenoloma.

Godine 1908. preselio se u Pariz. Njegova dela iz tog perioda donose mu još veću prepoznatljivost u svetu umetnosti, a ubrzo se vraća na ove prostore, upravo u Beograd.

Tokom boravka u Parizu, za dve godine izvajao je preko pedeset spomenika.

Rat je proveo u inostranstvu, iako je prvobitno pokušao da se vrati u Split. Tek nakon završetka rata vraća se u Kraljevinu Jugoslaviju i upoznaje drugu ljubav svog života, Olgu Kesterčanek, sa kojom je imao troje dece, dok se prvi put vrlo mlad oženio.

Iza njega ostala su brojna dela, neka izrađena po porudžbini kraljevske dinastije Karađorđević. Dela se danas uglavnom nalaze u okviru dvorskog kompleksa na Dedinju.

Kada je otišao za Ameriku, dočekao ga je Mihailo Pupin, koji mu je svojim poznanstvima i vezama pomogao u prvim godinama, a jednom prilikom opisao je Meštrovića „kao malo dete” kada su u pitanju pripreme za izložbu.

Zbog svojih stavova prema Italiji i Nemačkoj, ali i kada je odbio Hitlerov poziv da poseti Berlin, bio je na kratko zatvoren.

Povratak u Jugoslaviju iz Titovog doba nije uzimao u obzir. Godine 1946. odlazi za Ameriku na duže, gde će raditi kao profesor na nekoliko univerziteta tokom godina.

Ipak, pre smrti se na kratko vratio u domovinu kako bi poslednji put posetio Alojzija Stepinca, ali i Josipa Broza Tita.

Na zahtev jugoslovenskih kulturnih poslenika, poslao je 59 statua iz Sjedinjenih Država u Jugoslaviju, uključujući i spomenik Petra Petrovića Njegoša, a 1952. godine dodatnih 400 skulptura i različitih crteža.

Za života mu je dvoje dece umrlo, a on se nikad od tog bola nije oporavio. Nekoliko meseci nakon što je završio četiri glinene skulpture kojima je obeležio smrt svoje dece, umro je u Indijani, a njegovi posmrtni ostaci su prebačeni u Otavice.

Svako ko je jednom prošetao kroz Beograd morao se susresti sa njegovim delima. Među najpoznatijima su svakako spomenik Pobedniku na Kalemegdanu, skulptura Zahvalnost Francuskoj, spomenik Neznanom junaku na Avali, kao i dve identične statua u čast Nikole Tesle.

Njegova dela mogu se videti i u Novom Sadu, Splitu, Zagrebu, na Lovćenu i drugim gradovima širom bivše države.

Narodni muzej u Beogradu poseduje brojna značajna dela, a njegove skulpture moguće je naći i u Tejt galeriji u Londonu.

Moša Pijade se nije libio da uputi kritike na račun ovog umetnika, a jednom prilikom je rekao da je „Meštrović lično pregoreo svoj nacionalni stil, njemu se desilo što već mnogima do njega: revolucionarac se isčaurio u zelota”, dok je Maksim Gorki izjavio da je „Meštrović uz Tolstoja najveći genije koga je dao slovenski svet”

„Umjetnik ma koje vrste bio, ma kako ga slavili, za njega ostaje samo bohem i mizerija.”