Milano (1): Grad za pet života

– Vidi molim te, prekida tok mojih misli H. verovatno iznenađena kako se kolutovi dima iz moje lule monotono dižu i lelujaju iznad naših glava.

– Evo ovakvu jaknu ne mogu nigde da nađem…

Kada se sličan komentar ponovio peti put, rekao sam joj dosta ubedljivo:

– Pa pitaj je.

– Koga da pitam?

– Pa dotičnu koja nosi to što nikako ne možeš da nađeš.

– Jel ti to ozbiljno?

– Najozbiljnije. Evo ja ću. Neću da je skidam nego da je pitam gde je kupila. I krećem odlučno da ustajem…

– Gde ćeš ti?

– Pa da je pitam, pusti me, otići će mi… I odmičem stolicu…

– Ma daj, ne zezaj se. Sedi tu. Mnogo si neozbiljan. Nisi valjda stvarno hteo?…

– Ne mogu da te gledam više kako se mučiš, baš mi te žao… Znam sa koliko si želje i nade krenula „da mi pokažeš Milano“, grad koji te osvojio na prvi pogled još kad si prvi put kročila u njega… I vraćam se sa saučesničkim uzdahom na stolicu.

– Znaš, ono što si mogao da kupiš na pet spratova u bio kom velikom gradu u Italiji, ne možeš više da nađeš u pet gradova. Kaže mi kuma Mirče, koja je provela godine u Rimu, Torinu i s kojom sam toliko puta bila i u Milanu. Italija kao zemlja u kojoj si mogao da kupiš najkvalitetnije, najbolje i najlepše komade garderobe umrla je onda kada je nestalo Caltruka u Torinu. Da budem iskrena i ja ga nisam nigde više videla.

– A kad je to bilo? Pitam već zabrinut.

– Pa pre nego što sam tebe upoznala…

Ne bih da vam pričam da je ova opaska prošla mimo mene. Obično slušam, doduše sa raznim nivoima pažnje ono što moja H govori: Ne bih da vam pričam o Milanu. Treba ga videti, dopao mi se i na prvi i na drugi i na treći pogled. Nismo stigli da odemo u Navilju i da u nekom restoranu na kanalu ručamo ili makar popijemo čašu dobrog vina (ostavili za petak, koji je počeo takvim pljuskom koji je ubio svaku želju za šetnjom). Nisam previše žudeo da vidim „Tajnu večeru“ Leonarda Da Vinčija u trpezariji Santa Marije Dele Gracije. I ima na tom spisku top 25 destinacija koje svakako treba videti u Milanu, više od polovine, da nismo mogli da ih uklopimo u ovih pet dana, a zašto pa sve i videti odjednom? Koliko smo stvari ostavili za „drugi put“. Trebalo bi nam pet života, al ajde… Da smo živi i zdravi.