Milano: Priča o slici

Poranila sam da izbegnem gužvu, uzela taksi u kome sam, nakratko kliznula u budućnosti, jer bio je na električni pogon, beskrajno luksuzan, s kožnim, belim sedištima, potpuno bešuman. Tesla. Cena vožnje jutarnjim, nedeljno opustelim ulicama, bila je razumna, ali zato u dvorištu palate Di Brera iznenadio me već dugačak red. Čuvari umetnosti puštali su grupice posetilaca određenim ritmom.

Približavajući se ulazu, posmatrala sam golubove kako se uporno zaleću na gotovo nevidljivu mrežu razapetu iznad travnjaka, baš zbog njih. Nepripremljena za sadržaj ove pinakoteke, ušla sam u prijatnu polutamu.

Bogata zbirka italijanskih slikara svih epoha, bila je glavno jelo na toj bogatoj trpezi; ugledah Mikelanđela ali onog čije se ime nastavlja sa Merizi de Karavađo, incidentnog i progonjenog zbog preke naravi i silovitosti, koji život završi daleko od rodnog Milana, i časti i slave koje su mu, kao slikaru, pripadale. Njegova „Večera“, jedna od nekoliko istoimenih slika, izložena u centru sobe, naterala me da zastanem.

Kažu da mu je pučanstvo zameralo to verno i sirovo prikazivanje svetih priča, jer likovi ih podsećaše na njih same. Savremenici, umetnici, cenili su baš tu divlju i vernu snagu običnih ljudi, tu žilavu vitalnost u pokretima i boji kojom je nadjačavao dela svih savremenika.

Nasuprot njemu Hrist Donatea Bramanta iz 15. veka, beskrvan je i beo, dubokog, sakralnog bola u očima, i beskrajno udaljen od običnosti. Sličan njemu je i Hrist Dossija Dossi, beo i bolan, i sve boje života su iza i iznad njega; takve su i desetine sličnih slika… Videh među njima Rubensa, i neke mnogo mlađe dragocene goste poput Žorža Braka i Modiljanija, ali me okrznu iznenada poljubac s jedne slike i pred njim stadoh. Frančesko Ajez slikar romantizma iz sredine 19. veka. U nekoj nijansi predanosti poljupcu i jačini zagrljaja, Klimtov poljubac podseća na Ajezeov; devojka u nebesko plavoj haljini, predaje se čvrstom zagrljaju čoveka sa ukrasnim perom na kapi.

I tu nije kraj priče o slici. U sledećoj prostoriji, pored zanosnih pejzaža Venecije, odjednom iskrsava neobično nežna slika koja nosi ime Tuga ili Melanholija.(Seed feeling). Đirolamo Induno iz sredine 19. veka. Bio je vojnik i slikar najpoznatiji po vojnim scenama.

Na slici, prikazana je devojka koja sedi na krevetu i drži u rukama medaljon. Drži ga upravo kako se sada drži mobilni telefon dok se čita neka poruka. Devojče je na ivici plača. Pored kreveta bačene su joj cipele, i izgužvan papir, kao pismo… Soba je sirotinjska, ispucalih zidova, oljuštene stolarije i tavanskih greda.

Na zidu je Garibaldijevo poprsje, slika neke bitke i – Ajezeov „Poljubac“! I jadi su očigledno ljubavni, mladić joj je verovatno redov u ratu, i u jutru koje osvetljava sobu, ona, još u spavaćici, tuguje. Najviše me je dirnula, i sa zadovoljstvom otkrivam da u muzejskoj prodavnici postoji njena reprodukcija. Kupujem je i zadovoljno izlazim.

Napolju, sunce se podiglo, golubovi nastavljaju svoju besmislenu igru sa žicom, a red ljudi koji je na ulasku zahvatao samo dvorište palate, protegao se i na ulicu, daleko, daleko… Žmirkam u lepoj, savršenoj neverici pomišljajući kako ima još nade za ovaj svet.