Miris prošlosti i vina

Poreč ili na italijanskom Parenzo, grad star više od 2.000 godina, pripada Istarskoj županiji, i iako je možda nepoznat većem delu sveta, i te kako je poznat i bitan Evropi. Grad je obeležila burna prošlost i razni „vlasnici“, od Starog Rima, Mletačke Republike, do Jugoslavije i na kraju Hrvatske. Ipak, sve što je ostalo od osvajačke istorije, jesu velelepna zdanja i taj miris prošlosti protkan kroz uske sokake ograničene visokim kamenim zgradama i kućama. Nešto više kao obaveza, ali i lepota primorskih gradova, predstavlja i činjenica da se na prozoru svake kuće moraju naći ogromne saksije cveća, što mestu daje šarenolik izgled. Još nešto što je specifično za ovo istarsko mesto, jesu brojni kružni tokovi, koji veliki broj turista usmeravaju u bilo koji deo gradića. Kojim god putem da se krene i koliko god puta se vrteli na kružnim raskrsnicama, dobro obeleženi putokazi usmerevaju na Poreč sa svih strana sveta.

Dve najbitnije ulice koje predstavljaju centar u kom se spaja zapadna i istočna kultura, jesu Decumanus i Cardo Maximus, zadržavajući izvorni naziv još iz rimskog doba, kako bi svima pokazale istorijski značaj samog mesta. Kroz te dve centralne ulice prođe nebrojeno mnogo stranaca, najviše iz Austrije i Nemačke, ali ima i Italijana i domaćih.

Simbol Poreča, po kom je prepoznatljiv, jeste Eufrazijeva bazilika izgrađena u petom veku, i zvonik, sa kog se, posle penjanja uz čitavih 120 strmih stepenika, pruža najlepši pogled na grad i obalu, kao i na usidrene jahte i brodove koje pružaju osećaj finansijske sigurnosti samog mesta. Ništa manje im po veličini i značaju ne pariraju turistički brodići, koji za solidnu cenu mogu da odvezu do najlepših delova Istarskog poluostrva i Jadranskog mora.

Samo malo izvan grada nalazi se kamp Lanterna, opremljen mobilnim kućicama, u kojima mogu da borave turisti, koji su avanturisti i željni izolovanosti od gradske gužve, buke i svega sto ometa njihov svakodnevni život.

Nisi osetio duh Poreča i Istre ako nisi probao njihova najbolja pića i jeo u najboljim i najstarijim restoranima. Ukus ovog primorskog mesta je lepši uz vina malvaziju i teran, i uz mnoge druge sorte koje su poznate i priznate u svetu. Dodatnu draž predstavlja saznanje da se prave u malim mestima, kao što su Momjan i Brtonigla, gde se vinogradi, kao tepih, prostiru u nedogled. Na obali grada, tik uz samu vodu, nalaze se restorani Sveti Nikola i Parentino, koji se trude da svim gostima ponude što više onoga što je najbolje iz ovog tako prijatnog i gostoprimljivog grada.