Mirisi, restorani, specijaliteti…

Prvi je miris mora, koje je svuda oko vas. Potom miris ribe; zanosno-opojan širi se nekoliko kilometara uz obalu i nekoliko kilometara niz ulicu… Od jedne – pa do druge strane obale nema mnogo hodanja, ali kad krenete da ‘savladate’ tu kratku razdaljinu, čekaju na vas – jedan do drugog poređani restoran do restorana, kafe do kafea, poslastičarnica do kolačarnice ili tipična malteška kuća u kojoj se nalazi mali vrt i velika, malteška kuhinja.

Opredeljujemo se za jedan od ‘najlon’-restorana, koji je sa tri strane, umesto zidova, zaštićen tom providnom plastikom. Na četvrtoj strani je – trotoar sa šetačima između kojih se spretno provlači kelner koji nosi poslužavnik sa naručenom hranom, ne za nas, naravno, jer na Malti za sve usluge morate imati veliko strpljenje. Čeka se dugo; ako u restoranu naručite odmah, računajte da će vas glad proći; pa opet doći, a kad i drugi put prođe i vi odlučite da izađete, stiže nasmejani Maltežanin sa tanjirima mirisnih specijaliteta. Za bus treba računati da će kasniti najmanje četvrt, a često i više zato su trotoari prepuni onih koji ne žele da čekaju…

‘Obavezno probajte maltešku hranu, zeca ili neku od pečenih ptica’, rekao nam je malteški vodič.
„Ptica?!“, pošto ponavljam začuđeno, naš domaćin dodaje da na Malti, za razliku od drugih zemalja – ne postoji lovostaj, već traje neprestano tako da mnoštvo malih pernatih ‘cvrkutana’, čak i vrabaca, svakodnevno završavaju u lovačkim torbama. Puca se na sve što ima krila. Da bi sve bilo drastičnije – Malta je jedno od odmarališta ptica-selica na njihovom dugom preletanju do cilja… sa tim podatkom – izražavam i čuđenje i negodovanje. Maltežani pojašnjavaju:

„Ali, to su specijaliteti, misiz, i obavezno ih probajte mada uz to morate imati malo veći prilog da bi bili siti… Preporučujemo vam ‘pastici’ – malteški specijalitet od lisnatog testa, ‘trougao’ punjen sirom.

Sutradan ‘prokrstarismo’ ostrvom 14 kilometara širokim i 27 dugačkim. Put vijuga pored zelenih njivica ograđenih kamenom sa nešto malo krompira, pšenice, i oskudnog povrća, sve ostalo se uvozi. Začuđena što nigde nisam videla ni kravu, ni ovcu, ni svinju pitam koje meso upotrebljavaju u ishrani. Odgovor je stigao istog trenutka:

„Zečetinu, ptičetinu i ribu… Od nabrojanog, preporučili bismo vam – zečetinu koja je najtraženiji malteški specijalitet. Možete je naručiti u svakom restoranu – čak, i u kafeteriji.“
Moramo probati, odlučujemo i ulazimo u jedan u nizu restorana poređanih duž obale:
„Hay!“ dočekuje nas užurbani mladić u belom i odmah prelazi na stvar:

„Da li volite zečetinu, ptičetinu, roštilj, italijano kuking, ili morsku hranu?“; pita i ne časi ni časa, užurbano rasprema sto od prethodnih posetilaca. Da ne zanemarimo čekanje (nepun sat), na to smo bili pripremljeni, najvažnije je da smo uživali; kako u prijatnoj atmosferi sa rumenim zracima zalazećeg sunca i opojnim mirisima koji su dopirali iz okolnih restorana.