Misteriozno odumiranje slatkovodnih dagnji

U početku se činilo da je sve posledica izlivanja otrovnih materija, ali postojala je i jedna nelogičnost – život riba i drugih vodenih organizama nastavio se uobičajenim ritmom.

Masovni gubici dagnji, poput onih u Big Darbi Kriku u Ohaju, relativno su nova pojava i sada se dešavaju širom sveta.

Entoni Sason, biolog koji je 2016. godine radio za Nature Conservancy, bio je svestan da se u Ohaju događa nešto prilično loše.

On je prvi primetio da su dagnje bile primorane da napuste sigurnost svojih skloništa na dnu rečnog korita.

U kojoj meri su dagnje umirale, govori nam i podatak da se, koračajući vodom, svakim korakom mogla uočiti mrtva ili umiruća dagnja.

Usled masovnog umiranja, sa tog područja zauvek su iščezle i dve ugrožene vrste.

Rane analize vode kao uzrok eliminisale su zagađenje, toksične alge, parazite, bakterije, gljivice i ostale patogene agense.

„Mi zaista ne znamo šta se dešava“, rekao je tada zaposleni u Američkoj službi za zaštitu divljih životinja i riba. I posle novih pokušaja biologa da istraže šta je izazvalo veliki pomor školjki, to je za njih ostala enigma.

U Severnoj Americi, u kojoj je nastanjena jedna trećina od ukupnog broja slatkovodnih vrsta dagnji, više od 70 odsto tih školjki je ugroženo ili ih je istrebilo zagađenje, uništavanje staništa i druge poteškoće čiji je uzrok isključivo ljudski nemar.

Ali masovna izumiranja, kao što je pomor u Big Darbi Kriku, relativno su novijeg datuma i pogađaju različite delove planete.

Otprilike kada se dogodio incident u Ohaju, hiljade školjki misteriozno je nestalo i u Tenesiju, tačnije u reci Klinč.

Tokom poslednje decenije, slični gubici postali su česta pojava širom Amerike, a slučajevi u Španiji i Švedskoj dodatno su zbunili biologe.

Nema mnogo naučnika angažovanih na ovom polju, što možda i ne čudi – nije tako lako izazvati empatiju prema školjkama.

Iako su dagnje uglavnom odgovorne za filtriranje i čišćenje slatkih voda u svetu, teško je ljude ubediti da se povežu sa „živim kamenjem“, kako je to objasnio Džeremi Timan, ekolog i predsednik Društva za očuvanje slatkovodnih mekušaca.

Međutim, u poslednje vreme interesovanje za opstanak školjki raste, naročito ako se uzme u obzir čitav ekološki kontekst.

„Slatkovodne dagnje nisu baš harizmatične. Nisu ljupke, niti veličanstvene, a ni simpatične“, smatra Tom Voters, stručnjak za vodene mekušce sa Ohajo Stejt Univerziteta:

„Ali dagnje su“, dodaje Volters, „kanarinci u rudniku uglja“

ODLIKE SLATKOVODNIH DAGNjI

Za razliku od svojih „rođaka“ iz slanih voda, koji se najčešće mogu naći na tanjiru i koji se obično koriste u ishrani, slatkovodne dagnje zauzimaju mesto na preseku vode i zemljišta, što ih čini dragocenim i za vodene i za kopnene ekosisteme.

Kao neko ko ima sposobnost filtriranja vode, ovi mekušci su osetljivi na prisustvo zagađenja, brzo reaguju tako što zatvore svoje otvore i na taj način vrše filtriranje.

Onaj deo koji uzmu za sebe, razgrađuje se unutar dagnji.

Deo se, dakle, oslobađa, dok se ostatak skladišti kao hranjiva materija u mekom tkivu i oklopu.

Ljudi su iskoristili ove mogućnosti školjki, pa je tako 2019. godine američka savezna država Pensilvanija investirala 7.9 miliona dolara u mrestilište dagnji u Filadelfiji.

Cilj je bio da se poboljša kvalitet vode u vodostajima koji obezbeđuju pitku vodu za 25 miliona ljudi.

Bez obzira na veličinu ili vrstu dagnje, svaka faza životnog ciklusa otkriva to koliko je za njihov opstanak važno okruženje u kom se razvijaju.

Da bi se prehranile, dagnjama je potrebna voda određenog nivoa kvaliteta.

Da bi se razmnožavale, potrebna im je dovoljno snažna struja koja bi prenela spermu do potencijalne majke.

Većina larvi školjki su paraziti i ribe su te koje ih prenose do njihovih staništa, pa je razumljivo što je zdrav rečni ekosistem od esencijalne važnosti.

Odbrambeni sistem dagnji je slab i one se teško nose sa novim problemima koji su ih zadesili.

Ranjive su na bilo šta što završi u vodi, a posebno su loše u bežanju.

Dodatni problem sa školjkama je to što kod njih nije tako lako uočiti simptome „bolesti“.

Veterinari im ne mogu tek tako izvaditi krv ili se raspitati o njihovoj ishrani, kao što se to obično radi kod lečenja mačaka ili pasa.

„Nemoguće je slušati otkucaje srca ili izmeriti njihovu temperaturu“, ističe veterinar i epidemiolog sa Univerziteta Viskonsin-Medison Toni Golberg i dodaje: „Najbolji pokazatelj da je dagnja (bila) bolesna je kada je mrtva.“

Nema nikakve sumnje da je čovek glavni krivac za odumiranje dagnji u proteklih 100 godina.

Sve do nedavnog slučaja masovnog pomora, naučnici su mogli da daju objašnjenja za nestanak školjki.

Još u 19. veku ljudi su shvatili da mogu dobiti bisere iz školjki, kao i to da ih mogu iskoristiti za pravljenje dugmadi.

Preterana eksploatacija i porast broja plastičnih zatvarača doveli su do slabljenja industrije bisera početkom 20. veka.

Od sredine 1920-ih do 1980-ih godina, najveći uzrok uništavanja i smanjenja vrsta školjki u Americi jeste izgradnja brana i nasipa.

Bilo je tu i pojedinačnih slučajeva velikog zagađenja, poput onog iz 1998. kada se u Virdžiniji na reci Klinč, izvrnuo tanker, čije su hemikalije ubile oko 18 hiljada dagnji.

Ovaj incident se smatra najvećim pomorom ugroženih vrsta od usvajanja američkog Zakona o ugroženim vrstama 1973. godine.

U poslednjim decenijama prošlog veka školjke Severne Amerike suočile su se sa novom opasnošću – invazivnim mekušcima, koji su pristigli iz inostranstva (npr. zebraste dagnje) i postali konkurencija autohtonim dagnama u borbi za hranu i druge resurse.

Jedno je sigurno – ako se smanjuje broj školjki ili ih više nema – to nije dobar znak. To znači da sa vodom u kojoj je zabeleženo masovno umiranje, bez ikakve, sumnje nešto nije u redu.

UPORNOST VODI DO GLAVNIH KRIVACA

Tim eksperata se okupio pod simboličnim nazivom Strike Force da bi pokušao da sazna više o izumiranju dagnji, o pojavi o kojoj se zna toliko malo. Sedište grupe je u Viskonsinu, ali njihovo polje istraživanja obuhvata šire geografsko područje.

Ova organizacija stručnjaka je u fokus stavila bakterijske i virusne bolesti, koje su do sada dokumentovane samo kod drugih beskičmenjaka, kao što su rakovi, ostrige ili morske zvezde.

Tokom 2019. godine članovi Strike Force-a poredili su zdrave slatkovodne dagnje iz Viskonsina iz gornjeg toka Misisipija sa mrtvim školjkama (Actinonaias pectorosa) iz reke Klinč.

Koristeći klešta, istraživači su otvarali školjke i potom iz njih izvlačili po nekoliko kapi tečnosti slične krvi.

Ta tečnost se zove hemolimfa, čini oko polovine težine tkiva školjke i pokreće je srce sa dve komore koje okružuje anus.

Nakon inkubacije uzoraka, naučnici su otkrili da je 42 odsto školjki iz reke Klinč sadržalo bakteriju Yokenella regensburge, redak i nedovoljno istražen patogen koji se nalazi i u ljudskom organizmu.

Međutim, kada je stručni tim nekoliko meseci po smrti analizirao uzorak iz Klinč reke, tragovi ove bakterije su nestali.

Ovo nije jedini slučaj da su biolozi naišli na bakterije u dagnjama, budući da je uzorak iz Virdžinije iz 2016. godine, takođe imao nepoznatu bakteriju koja je podsećala na streptokoke.

Dagnje mogu biti izložene i drugim opasnim mikroorganizmima.

Prošle godine, Golberg i njegove kolege prijavili su prvi virus pronađen u slatkovodnim dagnjama Severne Amerike, takođe u gornjem slivu Misisipija.

Pored toga, pronašli su i genetski materijal virusa u uzorcima uzetim sa mesta odumiranja u Šehejlis reci u američkoj saveznoj državi Vašington.

Sve što je grupa entuzijasta okupljena oko grupe Strike Force do sada uradila jeste navođenje glavnih osumnjičenih za „ubistvo“ dagnji. Ipak, dugačak put je pred njima, kako bi sa sigurnošću mogli da utvrde ko su glavni krivci.

Pandemija Kovida-19 stopirala je mnoge naučno-istraživačke projekte, pa tako i aktivnosti Strike Force-a.

Ipak, naučnici se nadaju da će već tokom ove godine usmeriti pažnju na slučajeve u Evropi, posebno u Švedskoj, ali i na Pacifičkom severozapadu (oblast na zapadu Severne Amerike omeđena Tihim okeanom na zapadu i Stenovitim planinama na istoku), gde je od 1984. zabeleženo najmanje 16 velikih pomora dagnji.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs