Mjanmar: O hramovima i ljudima

Bilo ih je… ne zna se, možda i deset hiljada; vreme, promena toka reke i ljudi učinili su da ih sada ima nešto preko dve hiljade.

U ravnici su, ne mogu se ni obuhvatiti pogledom u potpunosti, čak i sa najvišeg hrama. U nekadašnjoj prestonici Burme, od jedanaestog do trinaestog veka, podizali su ih kraljevi, plemstvo i obični ljudi; njihova veličina zavisila je od društvenog statusa ktitora.

Ali, svi su rezultat učenja (Teravada) budizma o važnosti sadašnjh zasluga za budući život: one se stiču i grandioznim građevinama, ali i skromnim udeljivanjem kuvanog pirinča sveštenicima. Neimari su nepoznati, neki su doživeli da vide svoje delo – jedan kralj lišio je života graditelje hrama da ga negde drugde ne bi ponovili; neki su gubili život u toku gradnje – drugi kralj je tražio da između cigala ne bude prostora ni za iglu.

Jedni hramovi su obnavljani posle razornih zemljotresa i pozlaćivani, drugi su prepušteni vremenu, još od kada je mongolska horda osvojila Bagan, ali ga nije razrušila.

Svaki od slavnih putnika koji su ga obilazili bio je ushićen siluetama baganskih građevina „u ranoj jutarnjoj magli, kao nejasnim uspomenama iz fantastičnog sna“ (Somerset Mom).

„Lepota je bez smisla ako se ne podeli“, napisao je Džordž Orvel, koji je bio engleski policajac na Iravadiju. Lepota Bagana ne stoji sama za sebe. Da bi se istakla, dovoljno je opisati makar jedna hram ili stupu.

Ananda je najsvetiji hram u Baganu, odslikava Budin život.

Kralj Kjansita nazvao ga je po najboljem Budinom učeniku. Nad centralnim delom izdižu se stepenaste terase, koje nose toranj, koji se od indijske vihare pretvara u stupu, na čijem je vrhu zlatni hti (kišobran). Unutar hrama, naspram četiri ulaza, stoje figure Bude, visoke 9,5 metara, izvajane iz tikovog drveta i pozlaćene.

Dve su originalne, sa početka dvanaestog veka.

U hodnicima je niz kamenih i terakota bareljefa posvećenih Budinom životu. Od stupa, najpoznatija je petospratna Švesandav, u kojoj je pohranjena vlas Budine kose.

Podigao ju je moćni Anavrata, koji je formirao burmansko kraljevstvo. Dozvoljeno je popeti se strmim stepenicama na njene terase, s kojih sam imao najlepši pogled na zalazak sunca preko Iravadija.

Danas ovde ima više hramova nego stanovnika.

Oni preostali obrađuju zemlju, a redak zanat je pravljenja lakovanih činija, pravih umetničkih dela.

Od jakog sunca u ravnici Burmanke se štite nanoseći na obraze tanaku, puder od kore limunovog drveta, koji ističe lepotu lica. Kipling je posle jednodnevne posete Jangunu napisao da su Burmanke „ozbiljno lepe“.

I ovde se umesto pantalona i sukanja nosi lonđi, uvezana široka tkanina.

I ovde se puši čerut, debela cigara domaće izrade sa malo duvana, a pepeo otresa u kokosovu ljusku. I ovde se žvaću listovi betela sa semenom palme i malo kreča u prahu, koji u ustima proizvode jarko crvenu pljuvačku koja završava na ulici, a većina korisnika ostaje bez zuba. Tradicija se i ovde, kao i u celom Mjanmaru, sporo menja.