Mladalačka depresija

Podmukao je jer skoro uvek prođe neopaženo, čak i od tinejdžera koji ga proživljava, sve dok ne dođe do ozbiljnijih posledica. Opasan je jer depresija može da rezultira brojnih negativnim posledicama, od neuspeha u školi, povlačenja iz društva, uzimanja alkohola, droge, delikventnog ponašanja… do samoubistva.

* Kako je prepoznati?

Tinejdžersku depresiju je teško prepoznati, jer se njeni simptomi razlikuju od klasičnih simptoma depresije odraslih. Na primer, blago depresivni tinejdžer se ponaša i govori normalno. Ne postoje spoljašnji znaci depresije. Blaga tinejdžerska depresija manifestuje se putem tmurnih fantazija, sanjarenja ili mračnih snova. Blagu depresiju može, u ovom stadijumu, da prepozna samo mali broj profesionalaca koji dobro poznaju ovu pojavu, ili veoma senzitivni roditelji i vaspitači koji dobro poznaju način razmišljanja tinejdžera i sadržaj njegovih misli.

Umereno depresivni tinejdžer se takođe ponaša i govori normalno. Međutim, umerena depresija utiče na teme o kojima će tinejdžer razgovarati. Uglavnom su to depresivne teme kao što su smrt, morbidni problemi i krize. S obzirom na to da danas mngoi odrasli razmišljaju na pesimističan način, tinejdžerova depresija može da prođe neopaženo. Umerena depresija može ozbiljno da ugrozi funkcionisanje odrasle osobe. Može da izazove poremećaje spavanja, hranjenja, i onesposobni za obavljanje profesionalnih i roditeljskih dužnosti. Umerena depresija tinejdžera je jednako ozbiljna kao i depresija odraslih.

Umereno depresivna odrasla osoba obično izgleda loše, oseća se bedno i nesposobna je za većinu svakodnevnih obaveza. Ali, tinejdžer izgleda depresivno uglavnom samo u teškoj depresiji. Tinejdžersku depresiju je teško prepoznati jer su tinejdžeri dobri u „maskiranju“, to jest, mogu je sakriti ponašajući se kao da su dobro, čak i onda kada se osećaju sasvim jadno („u bedaku“). To se često zove „depresija sa osmehom“. Oni skrivaju depresiju pre svega kada su prisutni drugi ljudi. Ako posmatramo takvog tinejdžera onda kada on misli da ga niko ne gleda, možemo videti zapanjujuću transformaciju na licu.

* Otkrivanje mladalačke depresije

Najbolji način prepoznavanja depresije kod tinejdžera je da naučimo koji su različiti simptomi depresije i kako se razvijaju. Važno je shvatiti celu i detaljnu sliku simptoma, jer jedan ili dva simptoma mogu, a i ne moraju da označavaju istinsku depresiju. Važno je da mladalačku depresiju prepoznamo što pre jer je depresivni tinejdžer podložan štetnom pritisku vršnjaka, potencijalna je žrtva droge, alkohola, neprikladnih seksualnih iskustava, može se upustiti u kriminalne radnje i druge antisocijalne oblike ponašanja, uključujući i samoubistvo.

Pre nego što razmotrimo pojedinačne simptome adolescentske depresivnosti, treba da razumemo da depresivni adolescent može da ima jedan ili više klasičnih simptoma depresije odraslih, uključujući osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, malodušnosti i očaja, probleme sa spavanjem (ili previše ili premalo sna), probleme sa ishranom, (prekomerna ili nedovoljna, gojenje ili mršavljenje), nedostatak energije, nedostatak samopoštovanja, probleme sa obuzdavanjem gneva.

* Specifični simptomi mladalačke depresije

* Problemi sa usredsređivanjem. Prvi simptom blage tinejdžerske depresije je skraćivanje trajanja pažnje. Tinejdžer ne može dugo da se usredsredi na jednu temu. Misli mu beže od onoga na šta želi da se usredsredi i postaje sve rastreseniji. Sve češće uhvati sam sebe kako sanjari. Ovaj problem sa skraćenom pažnjom postaje očigledan kad tinejdžer pokuša da uradi domaći zadatak. Sve mu je teže da misli na to što radi, i čini mu se da sve manje postiže što se više trudi. To, naravno, dovodi do frustracije i tinejdžer tada sebe krivi što je „glup“ i „tup“. Zato pretpostavlja da je intelektualno nesposoban da uči, što umanjuje njegovo sampopštovanje.

* Sanjarenje. Skraćivanje pažnje pogađa tinejdžera u školi i zbog toga što veći deo časa sanjari. Kad se depresija produbljuje, tinejdžer sve veći deo vremena provodi sanjareći. U toj fazi učitelj može najlakše da prepozna depresiju. Bažalost, sanjarenje se obično protumači kao lenjost i loše ponašanje. Međutim ,treba voditi računa i o tome da samo jedan ili dva siptoma ponaosob nisu dovoljni da bi se moglo reći da je tinejdžer depresivan. Treba da razmotrimo postepeni razvoj sklopa simptome.

* Slab uspeh u školi. Slabljenje ocena je, uglavnom, postepeno i učitelji i roditelji obično pretpostave da je sam rad za tinejdžera previše težak, da ga „mrzi“ da radi zato što je lenj ili zato što ga više interesuju druge stvari. Kada se ocene naglo pokvare, onda se pre uzme u obzir mogućnost da je adolesent depresivan, da ga „nešto muči“.

* Dosađivanje („smor“). Kada tinejdžer sve više i više sanjari, postepeno zapada u stanje dosade. Dosađivanje je normalno za tinejdžere, naročito u ranoj adolescenciji, ali samo u kratkom vremenskom periodu. Normalno dosađivanje traje sat ili dva, ponekad cele večeri ili dana, povremeno čak i dva dana. Ali, dosađivanje koje traje nekoliko dana ili više nije normalno i treba da nam bude upozorenje da nešto nije u redu. To je jedna od stvari koje me veoma zabinjavaju kod današnjih adolescenata, taj produženi „smor“. Dosađivanje se često manifestuje kod tinejdžera tako što sve više vremena želi da provodi sam u svojoj sobi. On tada samo leži na krevetu sanjareći ili slušajući muziku, ili „bleji“ na kompjuteru igrajući igrice, „viseći“ na fejsbuku i sl. Tinejdžer koji se dosađuje gubi interesovanje za one stvari u kojima je nekada uživao, na primer sport, društvene aktivnosti, izlaske…

* Somatska depresija. Kako se dosađivanje nastavlja i produbljuje, tinejdžer postepeno upada u umerenu depresiju. Tada počinje da pati od nekih telesnih simptoma depresije. Umereno depresivni tinejdžer često počinje da oseća fizički bol na mnogim mestima, ali najčešće u grudima ili kao glavobolju.

* Povlačenje. U takvom jadnom stanju tinejdžer može da se povuče od vršnjaka. On ih neće jednostavno izbegavati, već se obično otuđi od njih, iskazujući neprijateljstvo, ratobornost, neljubaznost… Kao rezultat, tinejdžer postaje veoma usamljen, a s obzirom na to da je odbacio stare prijatelje, radije se druži sa polupoznatim vršnjacima koji mogu da uzimaju drogu ili su često u nekoj nevolji. Čak i u takvom stanju, tinejdžer je retko svestan svoje depresije.

********

Specifični simptomi mladalačke depresije

Problemi sa usredsređivanjem, sanjarenje, slab uspeh u školi, dosađivanje (smor), somatska depresija, povlačenje.

******

* Izražavanje depresije kod adolescenata

Tinejdžerova dela koja proizilaze iz depresije nazivaju se „izražavanjem depresije“. Mladići su skloniji nasilju od devojaka. Oni pokušavaju da ublaže simptome depresije krađom, laganjem, brzom vožnjom, ili drugim oblicima društveno neprihvatljivog ponašanja. Raditi nešto uzbudljivo i opasno izgleda kao da nekako ublažava bol depresije. Provaljivanje u tuđe kuće, ili crtanje grafita na zabranjenim mestima…donosi dašak uzbuđenja (u depresivnu dosadu) i zbog toga mnogi depresivni mladići to rade. Devojke ispoljavaju svoju depresiju na manje agresivan način (mada se ovaj trend menja). One često svoju depresiju izražavaju seksualnim promiskuitetom, ublažavajući depresivni bol u toku bliskog fizičkog odnosa. Međutim, te nesrećne devojke se ,obično, posle odnosa osećaju još gore, još depresivnije nego što su bile ranije zbog samoponiženja. Depresija i nedostatak samopouzdanja uglavnom su osnova devojačkog promiskuiteta.

Depresivni tinejdžer takođe može da izrazi svoju depresiju drogirajući se. Marihuana i depresija su vrlo opasna kombinacija, jer marihuana čini da se depresivni tinejdžer oseća bolje. (mnogi tinejdžeri ne smatraju marihuanu ili „travu“ drogom, i misle da je bezopasna. „Pa, svi duvaju“, kažu) Marihuana nije antidepresiv. Ona blokira bol depresije. Tinejdžer se oseća bolje samo zato što slabije oseća bol. Naravno, kad marihuana prestane da deluje, depresivna bol se vraća. Da bi zatim mogao da postigne isti stepen olakšanja bola, tinejdžer mora posle da uzme veću količinu. On polako postaje „pušač trave“…sve dok i to ne postane nedovoljno… posle čega sledi nešto jače.

Očigledan način na koji tinejdžer može da izrazi depresiju je pokušaj samoubistva. Ponekad je pokušaj samoubistva samo gest u kome tinejdžer ne želi stvarno da umre, već želi da privuče pažnju.

* Kako možemo da pomognemo

Šta možemo da uradimo da bismo pomogli depresivnom adolescentu? Pre svega, moramo na vreme da otkrijemo da je depresivan. To znači da moramo biti upoznati sa simptomima adolescentske depresije. To je posebno bitno znanje za roditelje, nastavnike, školske savetnike i ostale koji rade sa mladima. Dok je depresija blaga, relativno je lako zaustaviti taj proces i ublažiti ga.

Iako veći deo mladalačke depresije ima složene uzroke, često postoji poseban faktor ili događaj koji na kraju slomi tinejdžera i pokrene celukupan sklom simptoma. To, na primer, može biti smrt ili bolest ili odlazak neke osobe koja znači tinejdžeru, razočarenja kao što je razvod ili svađa roditelja, ili selidba na neželjeno mesto, problemi sa prihvatanjem od strane vršnjaka, ljubavni „jadi“ i sl…U takvim situacijama tinejdžer se oseća usamljeno, napušteno i nevoljeno. Pre svega, važno je da mu pokažemo da nam je stalo do njega i da ga volimo. To radimo provodeći dovoljno vremena sa njim da bi njegovi psihološki odbrambeni mehanizmi popustili i da sa nama može da razgovara razumno. Tada će nam u iskazivanju ljubavi pomoći, pre svega, gledanje u oči, fizički dodir i usredsređena pažnja. Ne mojte dozvoliti da budete zavarani time što adolescent, na izgled, odbija komunikaciju sa vama. To je samo njegova odbrana. Izvedite ga negde gde ćete biti sami, pričajte o bilo čemu što je njemu aktuelno. Posle nekog vremena, kad se opusti, otvaraće se postepeno. Ako odbija fizički dodir, činite to nenametljivo, usput, dok gleda televiziju, ili je na kompjuteru, u prolazu…Nije bitno što on na to ne obraća pažnju. Verujte, ta ispoljavanja ljubavi se registruju u njemu.

Ako je problem sukob unutar porodice, na primer razvod, tinejdžeru je potrebna pomoć da se izbori sa osećanjima. Naročito mu je potrebno da shvati da nije on kriv za razvod i da nije mogao ništa da uradi da bi sprečio da do njega dođe. Tinejdžeri su izuzetno osetljivi na probleme između njihovih roditelja. Iako se možda prave da im to nije bitno, velika je greška poverovati u to da im je svejedno, čak i kada se odvoje i odu od kuće.

Kada depresija adolescenta postaje umerena ili teška, pojavljuju se sve ozbiljnije posledice. Ona utiče na proces razmišljanja. Adolescent postepeno gubi sposobnost da razmišlja jasno, logično i racionalno. Gubljenjem sposobnosti održavanja zdrave perspektive, on se sve više usredsređuje negativne stvari i njegovo opažanje stvarnosti se iskrivljuje, a posebno pogrešno tumačenje mišljenja drugih o sebi. Sve više veruje da je sve mračno, da ništa nije vredno utrošenog vremena i da u stvari ne vredi živeti. U takvim stanjima je potrebno potražiti stručnu pomoć. Ovakva mladalačka depresija nije samo prolazna faza, i može se sve više pogoršavati ako se ne prepozna i ne počne da se nešto radi na njenom prevazilaženju.

* Tinejdžerski gnev i depresija

Mnogi roditelji pretpostavljau da je tinejdžerski gnev loš ili nenormalan, i da ga treba ugušiti i ne dozvoljavati. Ovo je strašna greška. Osećanje gneva nije samo po sebi ni dobro ni loše. Gnev je normalan, i svako đivo biće ga oseća. Problem nije sam gnev, već upravljanje gnevom, i u tome mnogi greše. Potrebno je shvatiti da postoje različiti načini upravljanja gnevom i znati koji je najbolji. Počnimo od najgoreg načina izlaženja na kraj sa gnevom, a to je pasivno agresivno ponašanje.

Pasivno agresivno ponašanje je suprotno od otvorenog, iskrenog, direktnog i verbalnog izražavanja gneva. To je ispoljavanje gneva koje se indirektno vraća toj osobi. Blagi primeri za ovo su odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost, „zaboravnost“… Podsvesna svrha pasivno agresivnog ponašanja jeste da uznemiri roditelje i da ih naljuti. Pasivno agresivno ponašanje je odbijanje preuzimanja odgovornosti za vlastito ponašanje. Pasivno agresivne tehnike držanja gneva pod kontrolom su indirektne, lukave, samoodbrambene i štetne. Ono je, uglavnom, podsvesno motivisano, to jest, dete nije svesno da koristi ovo ponašanje da bi se oslobodilo nagomilanog gneva i uznemirilo roditelje. Pasivno agresivno ponašanje izaziva mnoge probleme, od slabih ocena do droge ili samoubistva.

*******

Adolescent je spreman (nesvesno) da učini mnogo toga na svoju štetu kako bi, na taj način, ispraznio svoj gnev prema roditeljima ili vaspitačima. Depresivnost je, često, gnev okrenut prema samom sebi, sa nesvesnom motivacijom da se time povredi uzročnik gneva.

********

Malo dete može ispoljavati pasivno agresivno ponašanje tako što će, na primer, početi ponovo da piški u gaćice. Kod tinejdžera pasivno agresivno ponašanje može da ima katastrofalne rezultate po njega samoga (neuspeh u školi, uzimanje droge, pušenje, ostajanje u drugom stanju, …sve što će uznemiriti roditelje.)

Pasivno agresivno ponašanje nastaje onda kada vaspitači ne razumeju gnev, misle da je pogrešan i da se mora sputati njegovo izražavanje. Ako se sputa ispoljavanje gneva, gnev neće nestati. On će se potisnuti u podsvest, gde će ostati nerešen, čekati da kasnije bude ispoljen putem neprimerenog ponašanja i/ili pasivno agresivnog ponašanja.

Druga greška koju prave neki roditelji, a odnosi se na ispoljavanje gneva, je neprimerena upotreba humora. Kad god neko postane ljut, neki roditelji koriste humor za razrešavanje napetosti (ponekad je to podsmevanje uz šalu). Humor je, naravno, dragocen za svaku porodicu. Ali, ako se stalno koristi da bi se izbeglo primereno ophođenje prema gnevu, tinejdžeri ne mogu da nauče kako da se pravilno nose sa gnevom.

*******

Pasivno agresivno ponašanje je apsolutno najgori oblik izražavanja gneva jer:

* Lako može da postane ukorenjeni, trajni obrazac ponašanja

* Može da iskrivi nečiju ličnost i tu osobu učini potpuno neprijatnom

* Može da utiče na sve buduće odnose adolescenta

* To je jedan od poremećaja ponašanja koji se teško ispravlja.

*****

Roditelji, ako vaš tinejdžer ispoljava svoj gnev verbalno, čak i ako je neprijatan u tome, to je mnogo bolje od pasivno agresivnog ponašanja. Jedna od najvažnijih lekcija odrastanja i sticanja zrelosti jeste izlaženje na kraj sa gnevom na primeren i zreo način. Deca će nastojati da nezrelo ispoljavaju gnev sve dok in neko ne pokaže drugačije. Ne možemo očekivati od tinejdžera da gnev izražavaju automastki na najbolji i najzreliji način. Učenje zrelog savladavanje gneva ide postupno, i prolazi kroz određene korake:

Lestvica upravljanja gnevom:

* Potpuno nekontrolisano ponašanje – Kad osoba ima napade besa, uništava imovinu ili je nasilna prema drugoj osobi (čak je i ovakvo ponašanje lakše ispraviti nego pasivno agresivno)

* Verbalni izliv besa, ali bez fizičkog nasilja, ograničen na vikanje, vrištanje, psovanje. Gnev nije usmeren samo na osobu na koju smo ljuti, nego na bilo koga ko se nalazi u blizini.

* Neprijatno verbalno izražavanje(glasno, dranje…) ali bez vređanja i psovanja…ali i dalje nije usmereno samo na onoga ko je izazivač, već na sve prisutne…

* Neprijatno ispoljavanje (vikanjem, vrištanjem…) ali ograničavajući se na temi i osobu koja je izazvala.

* Ispoljavanje na prijatan i razuman način, ako je moguće i to prema osobi koja je gnev izazvala.

*******

Svaki stepenih u lestvici gneva predstavlja napredak u izražavanju gneva, i treba pohvaliti tinejdžera za svaki napredak, bez obzira na to što nam i to naprednije ispoljavanje gneva može biti neprijatno. Tako ćemo mu pomoći da pređe na sledeći korak na lestvici ispoljavanja gneva. Naravno, od presudne važnosti je na kojem koraku na lestvici ispoljavanje gneva se nalazi vaspitač. Ne možemo od dece tražiti ono što ni sami nismo u stanju da uradimo.

******

Roditeljima i vaspitačima preporučujem knjigu kojom je inspirisan i ovaj tekst, „Kako stvarno voleti svog tinejdžera“, Rosa Kembela (izdavač „Soteria“, Beograd, 2004)