Mogu li delfini da tuguju?

Postoji nekoliko hiljada fotografija i videa na Jutjubu koji pokazuju da delfini zaista tuguju. Poznate su i scene delfina-majki kako u ustima ili na leđima nose ostatke svojih mrtvih mladunaca nedelju dana ili duže, dok se sasvim ne raspadnu. Ali, kako bi definitivno utvrdili da ove životinje zaista osećaju i demonstriraju tugu, Đovani Bearci iz neprofitne organizacije Dolphin Biology and Conservation i njegove kolege analizirali su 78 naučnih izveštaja objavljenih u periodu 1970-2016, u kojima se prikazuju scene slične onima sa društvenih mreža, i koje je Bearcijev tim okarakterisao kao postmortem-attentive behavior.

Rezultat je bio sledeći: tim je utvrdio da se tek 20 od 88 vrsta kitova i delfina ponaša na ovaj način nakon smrti bližnjeg. Od njih, najveći je broj delfina koji pripadaju vrsti Sousa i Tursiops, dok je samo za jednu vrstu kitova utvrđeno da oseća tugu – grbavi kit.

Naučnici su takođe utvrdili vezu između demonstracije tuge i veličine i kompleksnosti mozga ovih životinja – tako delfini, koji žive u strukturisanijim društvenim grupama, generalno imaju veće i kompleksnije mozgove od grbavih kitova. Iako ova korelacija može jednostavno da odražava činjenicu da se većina studija fokusirala na delfine, jedno je sigurno, tvrdi Bearcijev tim: ponašanje koje pokazuje tugu može da se javi samo kod životinja sa velikim, kompleksnim mozgovima, koje funkcionišu u zajednici. Ipak, da li je to dovoljno jak dokaz da delfini i kitovi zaista tuguju?

Kada je, na primer, o šimpanzama reč, naučnici su utvrdili da oni pate prikupljanjem detalja o ponašanju ovih životinja nakon smrti bližnjih. Tako je, recimo, jedna mlada šimpanza, koja nije mogla da se nosi sa smrću majke u tanzanijskom nacionalnom parku Gomb Strim, postala letargična, odbijala je hranu koju su joj istraživači nudili, razbolela se i nakon mesec dana izdahnula. Kada je o pavijanima reč, naučnici su ustanovili osećanje tuge kod njih zahvaljujući analizi hormona pre i nakon što su izgubili mladunče ili partnera.

Kod kitova i delfina, sa druge strane, nema ovako detaljnih dokaza da osećaju tugu. Bearci i kolege kažu da, bez obzira na to šta mi mislimo da oni osećaju, pitanje tuge i njihovog razumevanja smrti ostaje otvoreno.

Ipak, Bearci kaže da postoje drugi načini da se ovo proveri: kada naučnici vide kitove i delfine sa svojim mrtvima, treba da stave hidrofon u vodu i snimaju zvukove koje ispuštaju, i  da koriste dronove da sakupe sprej koji ove životinje ispuštaju kako bi analizirali stanje hormona.

„Možda će nam dodatni podaci pomoći da bolje razumemo šta im je u glavama, i da li osećaju tugu. Suština je da mi to sada ne znamo“, zaključuje Bearci.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs