Moja priča o Lisabonu

U Londonu čovek vidi umivenost, doteranost. U Lisabonu se i sada oseća sjaj zlatnih prohujalih vremena kada je Portugalija bila najveća pomorska sila u XV i XVI veku i snabdevala Evropu i Ameriku zlatom, robovima, tekstilom i začinima. Posle katastrofalnog zemljotresa 1755. sve je to palo u zaborav.

Neću vam pričati o tipičnim obeležjima Lisabona, a to su pločice asuležoš na fasadama i pločnicima, o manastiru Žeronimo i Belem kuli, Spomeniku otkrića, palatama, dvorcima, Sintri, moćnoj reci Težo, Estorilu, tradicionalnoj fado muzici, čuvenoj portugalskoj hrani, o tramvaju broj 28. O tome neka pišu stručniji od mene.

Grad morate otkrivati sami, pešice i uvek iznova i iznova…. Danas stanovnici Lisabona zarađuju na hordama turista koji dolaze da vide nešto čega nema ni u Londonu, ni u Rimu. Pa ako grad živi od turizma da li je u redu da nigde nema natpisa na engleskom jeziku, da nijedan taksista ne zna engleski, pa morate sa mobilnog da pokažete fotografiju katedrale u čijoj blizini imate apartman, redak konobar zna tri engleske reči, u metrou su tri linije sa tri boje napisane samo na portugalskom … Mnogo volim moju ćirilicu, ali u mom Užicu svaka ustanova ima naziv na tri pisma, ćirilica, latinica, engleski. Savet plus: pre odlaska u Portugaliju naučite portugalski da se ne bi sveli, uz pomoć vodiča u: use, nase i podase (u sebe, na sebe i ispod sebe). Divno je voleti svoj jezik, ali ako se bavite turizmom ne može ovako. Grad nema javnog toaleta, nema javne česme.

Portugalci su miran, kulturan narod. 6.10.2024. igrala se fudbalska utakmica UEFA Lige šampiona u Lisabonu, Benfika (Lisabon) i Atletiko (Madrid). Taj dan je bilo predivno gledati navijače obe ekipe kako u potpunom miru i razdraganosti šetaju gradom da bodre svoje igraće. Navijači u crveno belim majicama su Španci, a navijači Benfike su imali skroz crvene majice. Benfika iz Lisabona pobedio je sa 4 : 0. Zašto i mi nismo ovakvi navijači i ljudi, zašto?

Ovo ostavljam za kraj. Pripadam grupi ljudi koji bogatsvo najviše cene ukoliko ste duhovno bogati. Portugalija ima jednog nobelovca Žoze Saramaga. I zamislite, u turističkim prospektima nema nigde fotografije Muzeja – fondacije Žoze Saramaga. A to je nešto najdragocenije što sam doživela. Ugledaćete Casa dos Bicos (kuća šiljaka) u obliku dijamanata u ulici Rua dos bacalhoe, to je privatna kulturna institucija osnovana 2007, a pisac je Nobelovu nagradu dobio 1988. Najpre sam zagrlila maslinovo drvo koje je ispred muzeja, ispod koga je pepeo slavnog pisca. Grupa Japanaca turista me gledala i zadivljeno i začuđeno. U muzeju postoji stalna izložba života i rada Nobelovca pod nazivom Seme i voće. Gledate film i njegov govor na dodeli Nobelove nagrede, ali samo na portugalskom. Nema prevoda.

Postoje sve knjige sa prevodima. Kada sam ugledala deo u kome su sve njegove knjige na srpskom jeziku, Lagunino izdanje, mojoj sreći nije bilo kraja, Smrt i njeni hirovi, Putovanje jednog slona, Sva imena, Putovanje kroz Portugaliju, Sedam sunaca i sedam mesečina…. Iako je izjavio da je ateista i pesimista, u samom zdanju osetila sam prisustvo Boga koji ga je nadahnuo da napiše onakva večna književna dela. Kao da je sve vreme sa mnom bio ovaj princ književnosti. Kada me pitate šta ću pamtiti ceo život, pamtiću Muzej Saramaga. I evo, u ovim hladnim zimskim danima ponovo ću da čitam Saramaga.