Molijer – umetnik čija dela ne zastarevaju skoro četiri veka

Danas se smatra jednim od najtalentovanijih pisaca na francuskom jeziku, a jačinu njegovog uticaja pokazuje i to da se francuski jezik često naziva „Molijerovim jezikom“.

Napisao je 33 komedije sa temama autentičnim za tadašnje francusko društvo, te time zadužio Francusku do dana današnjeg.

Njegova dela prevođena su na sve svetske jezike i danas su deo redovnog repertoara mnogih pozorišta i jedan su od omiljenih izazova svim pozorišnim režiserima.

Molijer je rođen u Parizu u imućnoj porodici, što će mu omogućiti dobro obrazovanje i perpektivu uspešnog advokata, što je bila želja njegovog oca.

Karijeru u kancelariji provincijalnog advokata, Molijer će zameniti životom na sceni.

Ime Molijer uzima najverovatnije kako bi poštedeo oca sramote što ima glumca u svojoj porodici, zanimanje koje i dalje nije imalo poštovanje koje je zasluživalo u francuskom društvu.

Godinama je radio kao glumac i stekao slavu, što mu je značajno pomoglo kada je, već u četrdesetim godinama, krenuo da piše drame.

Bio je pod patronatom francuskih aristokrata, između ostalih i Filipa I, brata Luja XIV, a potom i samog kralja, pred kojim je nastupao u Luvru.

Međutim, sam nikad nije bio vođen ovim i u svojim delima kritikovao je sve što je smatrao preteranim i neprirodnim.

Licemerje, staleške predrasude i pokvarenost plemstva najčešće su bile predmet njegovih drama.

Njegova satira, iako obožavana od publike, u crkvenim redovima izazivala je kritike i optužbe, te su mnoga njegova dela bila zabranjivana i povučena sa repertoara.

„Škola za žene“, iako popularna, nije bila sveopšti uspeh i kritike su dolazile sa svih strana.

Drama u kojoj Molijer podleže satiri običaje u vaspitanju ćerki bogatih francuskih porodica i ograničene mogućnosti da se one obrazuju doživela je oštre kritike.

Molijerov odgovor na ove reakcije bila je još jedna satirična drama u kojoj umetnik ismeva svoje kritičare, dramatizujući njihove razgovore nakon što su pogledali „Školu za žene“.

„Tartif“, izveden 1664. godine, prozvao je licemerje dominantnih klasa i izazvao potpuni skandal u Parizu, a predstava je bila zabranjena.

Da na kritike odgovara novim satirama, pokazao je i nakon ovog događaja, ubrzo nakon čega nastaje još jedno veliko delo ovog umetnika, „Don Žuan“, koje takođe vrlo brzo biva zabranjeno.

„Umišljeni bolesnik“ je poslednja drama koju će napisati i izvesti.

Umro je u Parizu, 1673. godine, od komplikacija usled tuberkuloze od koje je bolovao, kada mu se stanje znatno pogoršalo dok je bio na sceni, u ulozi hipohondra Argana.

Počeo je da iskašljava krv, srušio se na sceni, ali uprkos tome na svoje insistiranje uspeo da dovrši predstavu.

Stanje mu se, međutim, nanovo pogoršalo po završetku predstave i umro je u svojoj postelji nekoliko sati kasnije.

Sujeverje da zeleno donosi nesreću na sceni verovatno potiče upravo od ovog događaja, jer je Molijer nosio zeleno tom prilikom.

Glumcima nije bilo dozvoljeno da budu sahranjivani na svetom tlu groblja, osim ako se nisu odrekli svoje profesije pre smrti.

Kralj je međutim odobrio da se on sahrani na groblju u delu za nekrštenu odojčad i samoubice, te je time bio spasen sramote ukoliko bi ostao bez uobičajenog pogreba.

Iako oštro kritikovan, njegova dela ostala su popularna među publikom, a stil koji je negovao proširio se na umetnike širom Evrope i time osigurao opstanak ove vrste satire.