Molitva i katanci za ljubav

Poznata „Švajcarija“ (kafić-poslastičarnica) na centralnom gradskom trgu – bila je tužno (polu)prazna, i blago zadimljena, ali je zato u blizini, na mostu ljubavi, vladala neuobičajena živost: đaci sa neke jesenje ekskurzije masovno su kačili ljubavne katance na ogradu mosta, i zatim ritualno bacali ključiće u rečicu podno mosta. Sve je to posledica legende o Nadi i oficiru Relji, jednoj tužnoj i neuzvraćenoj ljubavi (barem što se Nade tiče), ovekovečenu i pesmom „Molitva za ljubav“ Desanke Maksimović.

Posle višegodišnjeg „katančenja“ tolikih silnih ljubavnih obećanja, i sa leve i sa desne ograde naprosto vise ogromni rojevi katanaca. Odavno se više katanci ne kače na sam most, već jedni na druge (pa na treće i tako u beskraj). E sad, ako se na vaš katanac neko zakači svojim katancem, da li to znači da se neko umešao u vašu ljubavnu vezu? Dosta nezgodna situacija?

A ako se ljubavne zakletve budu i dalje nastavile ovim tempom, verovatno će se uskoro hodati ne preko mosta već preko katanaca, a vrnjačka rečica će možda biti potpuno pregrađena ključićima kao pravom pravcatom branom. Mogla bi tu da padne onda i jedna „ljubavna hidroelektranica“. A ljubav je obnovljivi izvor energije, pa tu mogu da padnu i fid-in tarife za struju.

Uglavnom, čak i da katanci potpuno osvoje most, ništa zato jer ljubav nema cenu, a Vrnjačka banja ionako ima još nekoliko mostića uzvodno i nizvodno, pa pešaci neće trpeti.

Dok šetate glavnom štraftom, banjskim korzom, pored hotela „Zvezda“ možete videti kako još uvek stoji, ko zna koliko već godina, avetinjski netaknuta i nedovršena betonska konstrukcija nekog planiranog hotela, ograđena metalnom ogradom. Žrtva tranzicije ili neke loše privatizacije.

Banjski park predivno izgleda i u jesen, prekriven raznobojnim opalim lišćem koje gromko šušti pod nogama retkih šetača. Sa druge strane, banjski „komunalci“ vredno čiste glavni korzo od istog tog lišća i briga o Vrnjačkoj banji može se primetiti na svakom koraku. Istina, mnogo je više grafita po fasadama (ili mi se čini?) nego pre dve godine (uglavnom vezanih za neke od onih „organizacija“ i „udruženja“ kojima se preti zabranom rada). Sve u svemu, koliko god se trudili, zaista je teško, skoro nemoguće, porediti sunčanu, krcatu Banju, one davne 2008. godine, sa ovom kišovitom i pustom. Međutim, i po lošem vremenu, šetnja kroz Banju je svakako lekovita. Vazdušne struje koje se sa Goča, dolinom Vrnjačke reke, spuštaju u Banju, napuniće vam pluća ozonom i mirisom gočkih šuma, a nozdrve će vam zagolicati i mrazić, izaslanik prvog, oktobarskog snega ranoranioca, već razastrtog po vrhovima Goča, Željina i Čemerna.

Da primetimo i da je hotel „Zvezda“, za ove dve godine, još malo popravio i podigao kvalitet svojih usluga, a kao i sve druge lokalne samouprave i vrnjačka je uvela plaćanje parkiranja gde god je to moguće.

O Vrnjačkoj banji toliko, a dalje ćete čitati kako smo jedno (jedino) slobodno popodne koje smo imali na raspolaganju, iskoristili za „skok“ do Studenice, sve forsirajući Ibar dolinom jorgovana, pored Žiče, Magliča, Cerja, Mataruške i Bogutovačke banje.