Mongolija (1): Slavni konjanik od čelika

Mongoli su, na svojim žilavim konjima, taj put prelazili brže. Džingis-han je predvodio hordu na konju ili je pratio u šatoru od filca – geru, postavljenom na širokoj platformi, koju su vukli volovi. On nas je dočekao u Ulan Batoru, jer aerodrom nosi njegovo ime.

Ulan Bator je već velegrad, iako su na periferiji, iza visokih taraba, još prisutni gerovi, koji se koriste za stanovanje. Centar grada je mešavina modernih oblakodera, zgrada sovjetske arhitekture i neuglednih stambenih naselja. Među njima je i drvena dvospratna zgrada, danas muzej komunističke represije. Mora da je tako Ulan Bator izgledao na početku dvadesetog veka, pre nego što je Mongolija proglasila nezavisnost od Kine. Od građevina iz tog vremena sačuvan je kompleks budističkih hramova, Gandan Hid, u kome se nalazi noviji kip Bude, ispunjen sa 27 tona lekovitog bilja.

U dvorištu smo sreli mladence i svatove u tradicionalnoj zajedničkoj nošnji – kaftanima, prikupljenim ukrašenim pojasevima, i šeširima. Preživela je i zimska palata poslednjeg mongolskog vladara i verskog poglavara pre revolucije, Bogd-hana. Sačuvani predmeti govore o razmetljivom siromaštvu, upotpunjenom zlatnim čizmama, darom ruskih careva, ogrtačem od samurovine i gerom pokrivenim krznom snežnih leoparda.

Centralnim trgom Ulan Batora dominira konjanički spomenik osnivaču moderne mongolska države, Suhe Batoru, a iza spomenika je mermerno zdanje parlamenta (hurala). Centralni prostor fasade parlamenta zauzima velika sedeća figura Džingis-hana, praćena konjaničkim skulpturama njegovog sina Egetaja i unuka Kublaj-hana. Po strani je spomenik neizbežnom Marku Polu. Kakvi su Mongoli bili osvajači, pokazuje postavka Narodnog istorijskog muzeja, u kojoj su prikazani odeća, oružja i način života ratnika horde, a na velikoj mapi Evroazije ucrtani su pravci njihovih pohoda. Na vrhuncu moći, to je bila najveća zemlja u istoriji sveta.

Osvajanja ne bi mogla da budu uspešna bez ključnog aktera – mongolskog konja. Na proslavi tradicionalnog praznika Nadam, u obližnjem gradiću Zumodu, gledali smo finale konjske trke na trideset kilometara. Pod jahačima, koji nisu imali više od deset godina, proleteli su konji, sitni, sazdani od mišića, jedva oznojeni. Marko Polo veli da su mongolski ratnici mogli sa konja u galopu da neprijatelja gađaju strelama i iza leđa. Pred našim očima, podjednako vešti u luku i streli bili su i muškarci i žene.

Spomenik Džingis-hanu na konju, najveći spomenik te vrste na svetu, podignut je blizu Ulan Batora, na mestu gde je mladi Temudžin, proglašen u svojoj dvadeset osmoj godini za Džingis-hana („Najvećeg hana“), našao zlatan bič (knutu), što je protumačeno kao božji blagoslov budućem vojskovođi. Spomenik je visok četrdeset metara, na postamentu od deset metara. Napravljen je od 250 tona nerđajućeg čelika, a knuta je pozlaćena. Liftom se može stići do vidikovca u glavi konja, s koga se pruža pogled na široku stepu.