Mongolija (2): Dolina misterioznih dinosaurusa

Priliku za neposredan susret sa dinosaurusima pružio je put u pustinju Gobi, na lokalitete gde su ovi ostaci pronađeni, i skromni lokalni muzeji.

Da bi se stiglo do Dalanzadgada, najvećeg grada na jugu i početne tačke za upoznavanje pustinje Gobi, trebalo je prevaliti blizu šesto kilometara, uz usputne posete stepskim predelima, po asfaltnom putu, a više po prašnjavom drumu i kolotečinama u stepi.

Noćenje u gerovima je dobrodošao predah, ako se savlada hladnoća, koju donosi rano proleće, i poseban način loženja vatre osušenom balegom, u maloj peći na sredini šatora.

Dalanzadgad je provincijski grad u kome je vidljiv napor za modernizacijom, ali je njegov veći deo i dalje naselje gerova.

Sa tri strane grad je okružen polupustinjskom stepom, sa sitnim kamenjem i retkom travom, a sa četvrte planinskim vencima Gurvan Saihan („Tri lepotice“), na kojima se nalazi istoimeni nacionalni park.

Gobi u ovim predelima nije pustinja kakvu je obično zamišljamo.

Ima samo jedan pojas peščanih dina, Hongorin Els, dug preko sto, a širok preko deset kilometara.

„Dine koje pevaju“ pod naletima vetra, visoke su trista metara.

Teško je popeti se na njih, ali iskustvo ovog autora kaže da se isplati, zbog pogleda na okolinu.

Pejsaž pustinje je uglavnom stenovit, sa nizom uskih klanaca.

Jedan od njih je Jeljin Am, do sredine leta pokriven ledom, na čijem ulazu je mali prirodnjački muzej.

U muzeju ima nešto od dinosaurusa – fosilizovana glava, jaja i kosti (bezimenoog) oklopnog dinosaurusa, kao i preparirani snežni leopard.

I u ovom negostoljubivom predelu, kada klance zameni polupustinjska stepa, žive stočari.

Skoro da nema naselja, najčešće se sreće nekoliko gerova jedne porodice.

Život je koliko-toliko modernizovan, jer se koriste solarni paneli, satelitske antene i džipovi.

Unutrašnjost šatora je skromna i sa onoliko nameštaja, koliko se može poneti na novu lokaciju, bogatiju travom.

Poznati su po gajenju kamila i kašmirskih koza.

Danas izgleda neverovatno, ali je Gobi milionima godina unazad bila močvarno područje, obraslo bujnom vegetacijom, i prirodno stanište dinosaurusa.

Klifovi crvenog peščara na lokalitetu Bajanzag su najčuvenije nalazište fosilnih ostataka.

Na njemu je ekspedicija američkih prirodnjaka, pod vođstvom Roja Endrjuza, 1922 – 1923. godine, prvi put pronašla jaja dinosaurusa, što je radikalno promenilo dotadašnje predstave o njima.

Pogrešno su pretpostavili da je gnezdo pripadalo protoceratopsu („prvo rogato lice“), a da ih krade druga vrsta dinosaurusa, oviraptor („kradljivac jaja“).

Kasnija istraživanja su utvrdila da su jaja oviraptorova, ali mu stigmatizovano ime nije promenjeno. Iskopani su i ostaci mesoždera velociraptora („brzi lovac“), koji je najviše lovio protoceratopsa.

Stanovnici ove „doline dinosaurusa“, koju je Endrjuz nazvao Plamteće planine, zbog odbljeska zalazećeg sunca, bili su malenog rasta, do dva metra dužine i dvadesetak kilograma teški.

Živeli su u periodu krede, na kraju mezozoika. Izumrli su iznenada, kao i svi drugi dinosaurusi, pre šezdeset šest miliona godina.