Montekatini: Na klupi sa Pučinijem

I eto me divnog oktobra u Montekatini Terme, jednoj od najelegantnijih banja Evrope. Sunce zlati stari deo grada na brežuljku do koga vodi najstarija žičara u Evropi. Od 18. veka je stecište mondenskog sveta, poseti je milion turista godišnje, a njena istorija su priče u kojima su glavne ličnosti veliki kompozitori Verdi i Pučini, dramski pisac Pirandelo, u njoj je umro modni mag Dior. Dolina po kojoj migolji Arno, šepureći se u svojoj raskoši tek u Firenci. Ovde su Mediči sagradili svoju rezidenciju. A tamo, kroz prozor hotela koji se ne menja od početka prošlog veka, vide se Apenini. Banju je u 18. veku dao sagraditi sin Marije Terezije Leopold Habzburški.

Ali ja vidim Verdijev teatar gde se svake godine održavaju muzičke svečanosti . Muzika u bojama Toskane i spomenik Verdiju, najvećem među velikim, koji je napisao samo jednu komičnu operu, tog „Falstafa“, nekako pred kraj života u koji je stalo 60 godina muzike i lične tragedije. I nekako kad je on smiraj svoj čekao, zasvetleo je drugi, taj Toskanac iz Luke, tu iz susedstva. Đakomo Pučini. Ove godine muzički svet slavi 160 godina od njegovog rođenja. I, evo ga, sedi sinjor Pučini na klupi u kasnu jesen, u Montekatiniju i ja pored njega. Sav je razbarušen, teatralan, dominantan, glasan. Da li su ovde nastajale te note koje su naslikale „Boeme“? Da li je tu u Montekatiniju imalo nečega u jesen što je ličilo na jeseni Pariza? Voleo je da se prikazuje, mrzeo je neuspehe i nije oprostio što mu nisu odmah pljeskali kad je briljantnu „Madam Baterfaj“ stvorio za opersku scenu. Ali zato je „Manon Lesko“ kupila toskansko parče zemlje kojoj se sinjor Pučini vratio sagradivši najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za stvaranje. Ono koje će kulminirati „Toskom“ kao nadvremenim ili svevremenim ukrasom koji će zauvek slaviti Toskanu.

Možda će se, u jesen života, sretati u šetnjama Montekatinijem baš u jesen sa Luiđi Pirandelom. Loše se snalazeći s novcem, Pirandelo je gledao ludilo najbližih, ne razumevši ludilo masa u vremenu kada se klicalo Musoliniju. Pisao je. To je umeo najbolje. Jedan od najvećih. Najpre pesme („Veselo zlo“). Teške godine bile su za „Pokojnog Matiju Paskala“. A onda „Kako me hoćeš“ pošto „Večeras improvizujemo“ jer „Tako je(ako vam se tako čini). Ima nečeg melanholičnog, te sete, tog splina, u banjama dok lišće pada. Da li zato „Šest lica traži pisca? Komedija uzaludnog pokušaja sa svim tragičnim u njoj, budući da je licima osporeno pravo na život. A šta je za jedno lice njegova sopstvena drama? Jer, gospodo, vi vrlo dobro znate da je život“prepun raznoraznih apsurda, koji nemaju ama baš nikakvu potrebu da deluju verovatno. Jer su istiniti“.