Ajvalički arhipelag Foto: Z.S.M.Ajvalički arhipelag je zaštićeni park prirode u Tirskoj. U ovom delu Egejskog mora je 30 ostrva od kojih su samo dva naseljena: ostrvo Lala – povremeno u toku turisttičke sezone, i Džunda koja je danas elitno tursko letovalište.
Na sedmočasovno krstarenje po arhipelagu se kreće oko podne iz marine u Ajvaliku, gradu koji je središte ovog regiona uz pisak brodske sirene. Plovilo „Mihriman Sultan” sa tri palube namenjene uživanju i provodu putnika. Na prvoj stolovi za piće i ručavanje, dok su gornje dve „opremljene” lezi begovima i namenjene isključivo sunčanju turistima koji su se opredelili za aktivnije zabve i igranke.
Tu su naravno i brojni punjači za mobilne, jer gde da vam baš crkne baterija na krstarenju i propustite priliku da sebe selfi ovekovečite u 10.000 milijardi poza na brodu i krstarenju.
Samo krstrarenje koncipiranio tako da se ne samo razgleda ovaj arhipelag u severnom delu Egeja, već se i turisti kupaju na nekim od najlepših i najčistijih plaža i obala koje su sa kopna teško ili potpuno nedostupne.
Brodom se prolazi pored Pinar adasi – jedinog ostrva sa izvorima slatke vode u arhipelagu (pinar je na turskom izvor pijaće vode), potom pored ostrva Čipilah koje je potpuno golo, bez ikakvog rastinja ili ostrva sa imenom Akvarijum.
Tu je i Mader adasi na kome su bili rudnici još u doba Starih Rimljana. Danas je ovo ostrvo izuzetno zanimljiva i atraktivna lokacija za ronioce jer na morskom dnu u njegovoj blizini leže bezbrojne amfore sa potopljenih brodova ali je danas po turskom zakonu zabranjeno vaditi ih. Samo fotkanje i razgledanje a potom ih ostavite da miruju potoplene u pesku Egeja kao i svih ovih prethodnih milenijuma.
Ručak s galebovima
Sunce se probija kroz oblake, vetrić pirka, nije vrućina a muzikica samo cepa. Uz kaficu smenjuje se red domaćih, turskih pesama, pa red naših domaćih narodnjaka. Razvali i harmonika i po ajvaličkom arhipelagu odjeknu kolo – Moravac. Na gornjim palubama se smesta uhvatiše u njega, samo zviždi. Na brodskim šanovima naručuje se odmah duple, ne kafe, naravno.
Sa leve i desne strane promiču ostrva: mala, srednja i velika. More plavo i mirno k’o na razglednici a tu su i jata galebova koja ga prate jer iskusno znaju – biće ručak.
Na gornoj palubi žurka i iganka, društvene igre i zanimacije od hvatanja štapa do menjanja šešira podstaknute profi animitorom (koji barata i našim jezikom na radost turista i turistkinja) a i onim duplim pojačanim domaćim „efesom”.
Prvo kupanje kraj ostrva koje izranja iz magle i mora, kao iz mitskih vremena Jasona i ekipice njegovih argonauta. Posada upozorava da se ne skače sa broda dok se potpunu ne usidri ali ko mari za propelere. Oko ograde svih paluba ljudi vise sa broda kao grozdovi. Skače se sa svim stilovima i sa svih stepenica, merdevina i platformi. Buć!
Neki neprestano skaču, drugi kuliraju leđno sa prslucima za spasavanje. Jedni rone, drugi plivaju do obale pokušavajući da se uspenju na litice koje bi i za Spajdermena bile izazov. Svi se kače na konpoce kojima je brod usidren uz obalu uvežbavajući gradivo iz „Pirata s Kariba”.
A, voda prozirna, čista, bistra. Vidi se svaki kamen, travka, školjka ali i jež kojih ovde ima u izobilju i što najbolje govori o čistoći vode.
A, sve to obogaćeno zvucima „Barselona džipsi Balkan orkestra” i besmrtnim hitom „Jutro” Nade Topčagić.
Uz ručak aktiviraše se i galebovi. Putnici se zabavljaju bacajući im hleb koji oni ne jedu ali ga jedu ribe koje dođu a galebovi ih tamane sa neviđenom preciznošću. Praktična nastava o lancu ishrane uz čašu vina i sok.
Obnavlja se gradivo i iz „efesa”. Igranka ne staje. Red domaćih, pa red „domaćih”: Bjelo Dugme, pa „Kalašnjikov”. Gde da prožđe zabava bez „Vasko Žabata”. Noge same kreću, tancuju svi od najmlađih do najstarijih – Vasko, Vasko Žabata – igra, igra babata.
Vetar pojačava i baš prijatno hladi. So štipa za oči i grlo. Na punktu za drugo kupanje, baš zbog onih pomenutih izvora voda hladnija i osetno dublja ali sjajna.
– Čista, prečista, uzvikuje gospođa sa naših strana.
– Divna, predivna, podržava je suprug u mimohodu delfin stilom.
Deca vrište i ciče od sreće na svim jezicima i neumorno duvaju u pištaljke obavezan rekvizit na pojasevima za protiv utapanja.
Zabava ne prestaje. Na gornjoj palubi se održava takmičenje u nekoj lajt turbo disko verziji trbušnog plesa. Čast obe zemlje brane po tri dame iz Turske i Srbije. U znak dobrih srpsko-turskih odnosa nećemo da navedemo ko je suvereno pobedio. Dosta im je bio i onaj basket od pre neki dan.
Ovaj drugi punkt za kupanje i ujedno i mesto na kojem se možete osvežiti lokalnim specijalitetom koji stiže gliserom – kavanči dondurma – sladoled služen u dinji. Prste, odnosno dinju da poližeš.
Uz saund „sudbina je tako htela da odem iz rodnog sela” dočekan sa neskrivenim odušeljenjem i usklicima nastavlja se kruzing đirom ostrvlja severno egejske obale. Tu je i ostrvce na kojem je bio, posle Prvog svetskog rata, napušten grčki manastir a koji je od GPC otkupio najbogatiji Turčin Rahmet Koč (o njemu će još biti reč) i napravio od njega svoju vilu.
Treće kupanje na krstarenju je na Otruč adasi, plaži koja je posebno zaštićena kao prirodno dobro i lepota u već zaštićenoj oblasti nacionalnog parka. Zbog toga su svetske turističke organizacije ovoj uvali dodelili plavu zastavicu – znak da je to najčistija i najlepša voda za kupanje. Vala baš. Idealno bistra, tirkizno plava.
Još jedna prilika za reviju svih skakačkih stilova i skilova. Na drugoj strani uvale ljuškaju se na talasima privatne jahte i brodići gostiju sa obližnje Džunde – ko može da dobaci.
Ostrvo lepih mirisa
Džunda je treće po veličini tursko ostrvo i danas letovalište u kojem odmor provode i vile imaju njihovi najveći bogataši, najpoznatiji pevači i glumci – zvezde popularnih serija.
Turci ostvro danas zovu i Ali Bej, po vojskovođi koji ga je osvojio u grčko-turskom ratu (naravno u domaćoj verziji „povratio”) a Grci, koji su na njemu živeli do 1923. godine i „velike razmene stanovništva” nazivali su ga Moskomisi u prevodu ostrvo lepih mirisa zbog obilja miomirisa maslina i začinskog bilja.
Po izgledu Džunda i danas „miriše” na Grčku svojim uskim uličicama popločanim kamenjem i tipičnom grčkom arhitekturom. Zaštitni znak ostrva su vetrenjače koje su Grcima služile kao mlinovi za pšenicu a danas su turističke atrakcije pretvorene u muzeje, galerije i ugostiteljske objekte.
Centralnim delom marine na Džundi dominira nekadašnja crkva Svetog Nikole. To je jedina pravoslavna crkva koja posle 1923. godine i „velike razmene stanovništva” nije porušena ili pretvorena u džamiju. A, nije da joj nije bila namenjena ta sudbina koje je ovo zdanje ipak izbeglo.
Nije legenda ni predanje već istinita priča koja se dogodila pre manje od veka. Turski graditelji su krenuli da od crkve naprave džamiju i skinuli su krst sa centralne kupole. U tom trenutku je izbilo jako nevreme i svi su se sklonili. Grom je udario u crkvu kroz prozor i na mesti gde je nekada bio oltar posle tog udara ostao je veliki znak krsta. Turci ovaj znak nisu prenebregli, zatvorili su crkvu i ostavili je u takvom stanju decenijama.
Do pre desetak godina posetioci su mogli kroz polomljena prozorska stakla da vide i fotografišu pukotinu u zidu u obliku velikog krsta. Pre nekoliko godina grčka crkva je ovj objekat (kao i sjajnu ali isto propalu i zapuštenu kuću pored u kojoj su živeli monasi) prodala Rahmetu Koču, najbogatijem Turčinu koji je zdanje obnaovio (kao i monaško obitavalište) i u njemu otvorio muzej starina.
Uske uličice Džunde načičkane su restoranima, kafanama, tavrenama, kafićima, pabovima koji rade čitavu noć. Tu su i nebrojene tezge sa suvenirima i svim onim što Turska nudi. Ostrvo je čuveno po sladoledima koji su prirodni, od voća bez aditiva i hemije a poseban specijatet je karadud dondurma – sladoled od crnog duda.
Turistička atrakcija je i kafa u Taš kafeu (taš – kamen) koje se ne melje već tuca tu pred vama u sa ogromnim tučkom u džinovskom avanu.
Lala je „orginal turski proizvod”
Najbliže ostrvo gradu Ajvaliku, danas povezano i mostom sa njim je Lale adasi ili Ostrvo lala. Kako istoričari vele sultan Ahmed je više voleo cveće od državnih poslova i ozbiljno mu se posvećivao.
Na ovom ostrvu je podigao svoj letnjikovac sa baštom i baš na tom mestu uzgajao lale. Tu je, već kada je morao i primao strane državnike i diplomate. Jednom prilikom ugostio je delegaciju diplomata iz tadašnje Nizozemske.
Predstavnici današnjih Holanđana i Belgijanaca nisu krili svoje odušeljenje lepotom cveta koji nikada ranije nisu videli. Velikodušno, sultan Ahmed je svakom od njih poklonio po nekoliko lukovica ovog cveta i sve ostalo je istorija i danas drugu državu zovemo „Zemlja lala” a ne Tursku.
– Lala je „orginal turski proizvod”, i danas, ne bez ponosa ističu Turci.
Koliko je njima ovaj cvet bio važan svedoče i brojne zvanične povelje i dokumenta iz doba Osmanske imperije koje sve na sebi imaju vladarske pečate sa obaveznim prikazom lale na njima.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
