Okrenem se i gledam, niko ne govori, svi gledaju na drugu stranu.
Pored mene starica, babuška u pohabanom i iskrzanom kaftanu sa valjenkama na nogama, uvijena u stari ruski šal. Prva misao – majka Sergeja Jesenjina iz njegovog Pisma materi:
„Živa si još moja matuška…
Živ sam i ja. Pozdrav tebi, pozdrav!
Neka i dalje nad tvojom kućicom
Bude neopisano, to večernje svetlo…“
Gledam , lice izborano godinama, veoma umorno. Ima nešto što se ne slaže, ne uklapa… Da li je to senka žene iz Živi i pamti, ili šta? I onda mi postane jasno.
U nje su ruke devojačke, negovane i čudno mirne, blage ruke. Da li je bila, nekada, kao Lara ili Desanka „mlada i puna nada“ ?
Da li se desilo nešto, nešto što je sve promenilo, dovelo u njenu kuću one što su do juče bili zadovoljni ako ih je udostojila pogleda ili bilo čega, bilo kakve pažnje?
Nije odala ničim da odgonetam njenu tajnu. Gledala je pravo negde ispred, sama sa sobom, u svom svetu, daleko od gomile, od mene, od svega. A ljudi nastavljaju da ulaze i izlaze, sve više snega, magle u trolejbusu…
Počinjem da verujem da stvari koje se dešavaju oko mene, ne dešavaju se slučajno, naprotiv. Sve vreme pokušavam da se setim gde i kada je izašla. A ja sam žurio da nađem taj kino teatar Nova Rusija…
U neko doba čujem na razglasu:
– Sledeća stanica, Komsomolkaja…
Siđem kroz gomilu koja je kretala da uđe, i prepoznam skoro zatrpanoj snegom ženu koja me čekala i ponudila se da me odvede u Muzej Rubljova.
Vidno obradovana što sam najzad stigao, ta čudna osoba u liku žene, malog rasta, hroma, u dugom crnom kožnom mantilu nekoliko brojeva većim, koji samo što se nije vukao po snegu…
Mogu da zamislim na šta smo ličili ljudima koji su prolazili mimo i sve upadljivije zagledali, mene sa čudnim kariranim šeširom u braon kamelhar Murinom kaputu, nju meni do pasa sa najčudnijim pa skoro neshvatljivim korakom iz ramena… Ona se bukvalno kretala kao gusenica, zmijolikim pokretima, a ja sam je pratio i pitao se – gde si, s kim si, i šta to radiš, Pajeviću?
Ovo pitanje je izgubilo svaki smisao čim smo prošli kroz vrata kompleksa u kome se nalazi muzej. Niko me nikada nije tako proveo kroz istoriju, ne samo crkve i pravoslavlja, već i umetnosti, žitiju ikonopisaca od kojih je najpoznatiji i najveći upravo onaj čije ime nosi – Andreja Rubljova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
