Hana Arent i njena teza o „banalnosti zla“

Hana Arent ostavila je iza sebe složenu političku teoriju, koja je jako važna za svet u kome danas živimo.

Njena teorija je posmatrana na mnogo načina, pa samim tim i na različite načine interpretirana od kojih su neke bile i ostale kontroverzne.

Ono po čemu je Hana Arent najpoznatija javnosti jeste njena teza o „banalnosti zla“ , kojom je želela da pokaže da sva velika zla koja su se u svetu desila nisu počinili fanatici i sociopate, već da su to bili ljudi sa verom u državu koji su postupili shodno svojim uverenjima.

Njena životna dela su raznovrsna, a teme kojima se najviše bavila su priroda moći i zla, kao i politika, direktna demokratija, autoritet i totalitarizam.

Radila je kao novinarka „Njujorkera“, i 1961. godine poslata za izveštava sa suđenja bivšem komandantu SS-trupa Adolfu Ajhmanu, optužen za progon i istebljenje evropskih jevreja.

Očekivala je da će na suđenju videti monstruma, a videla je samo običnog čoveka, birokratu, koji sedi za stolom, po čemu je i nastala teza o „banalnosti zla“

Suđenje je opisala hladno i sivo, zbog čega je bila kritikovana i optužena da je njegove žrtve predstavila kao da su same krive za ono što im se desilo.

O njoj se tada malo znalo, a oni koji su je poznavali opisali su je kao velikog autsajdera, kao i nekoga ko ne želi da sarađuje niti sa liberalima, socijalistima, konzervativcima, niti bilo kojom mogućom listom istomišljenika toga doba.

Hana Arent rođena je u Lindenu, distriktu Hanovera, u jevrejskoj porodici uz progresivne i sekularne ideje.

Studirala je na Univerzitetu u Marburu a njen tadašnji profesor bio je veliki nemački filozof Martin Hajdeger sa kojim je imala i romantičnu aferu koja je kritikovana zbog Hajdegerove podrške nacističkom sistemu.

Nakon raskida seli se u Hajdelberg gde piše svoju doktorsku disertaciju o konceptu ljubavi u misli Svetog Avgustina nakon čega ulazi u bračne odnose na nemačkim jevrejem Ginterom Šternom koja je bila kratkog veka.

U 1933. godini biva uhapšena od strane Adolfa Hitlera zbog ilegalnog istraživanja antisemitizma u Nacističkoj Nemačkoj, gde nakon što je puštena na slobodu odlazi iz Nemačke.

Povremeno se selila dok svoju trajnu rezidenciju nije našla u Sjedinjenim Američkim Državama i 1950.godine postala naturalizovani državljanin SAD gde i obnavlja svoju romatičnu vezu sa Hajdegerom.

Kao profesor radila je na Pristonu i Berkliju kao prva žena profesor.

Preminula je 1975. godine u 69-oj godini života.

Neka od njenih najznačajnijih dela su „Ljubav i Sveti Avgustin“, „Poreklo Totalitarizma“, „Položaj čoveka“, „Između prošlosti i budućnosti“, „Ajhman u Jerusalimu“, „O nasilju,“ „O revoluciji“ i mnoga druga.