Četvoro pijanaca pravilo haos na Voždovcu, jednog od njih žandarmerija celu noć jurila kroz kukuruz

Ova vest koju je na svojim stranama  1922. godine objavio list Vreme govori o nizu incidenata koje su na Voždovcu izazvali trojica pijanih seljaka, od kojih je jedan, i jedna žena koja je bila sa njima u družini, verovatno isto pijana.

Priča počinje sa žandarmom konjanikom, Milanom Drakulićem, koji se po završetku svoje dnevne smene u voždovačkom žandarmerijskom eskadronu uputio u kafanu „Venčac“.

Kad je stigao na nekih 20 metara od kafane video je jedne kočije, ili čeze kako stoji u tekstu, sa kojih je čuo nešto što bi se moglo nazvati pijanom galamom. Kad je bliže prišao video je trojicu pijanih seljaka i jednu ženu kako galame i pevaju, i pošto je bio predstavnik vlasti osetio je da mu je dužnost da tu galamu umiri.

Uzviknuo je „Šta se dernjate?“ i dobio odgovor kome se jedan žandarm, čovek od autoriteta sigurno nije nadao.

„Šta ćeš ti ovde na našem reonu“, povikali su seljaci i skočili sa čeza.

Odmah su zaskočili žandarma Drakulića i oborili ga na zemlju, i dok mu je žena držala usta zapušena kako ne bi mogao da dozove pomoć iz obližnje kafane „Venčac“, jedan od seljaka mu je uzeo revolver i počeo da ga udara drškom po glavi, nakon toga ga je dva puta ubo nožem u lice nanevši mu lakše povrede.

Pošto su u to vreme, što možemo zaključiti iz ovih starih novina koje čitamo za potrebe pisanja vesti iz prošlosti, kafane uvek bile pune vojske i policije, iz kafane „Venčac“ je nekoliko vojnika primetilo gužvu na ulici i pritčalo u pomoć svom kolegi Drakuliću.

„Zašto bijete tog vojnika?“, povikali su vojnici, a jedan od seljaka je sasvim mirno odgovorio „Napao nas je i tražio nam pare“.

I dok su vojnici pridizali Drakulića svog isprebijanog i oblivenog krvlju, četvoro seljaka je selo na čeze i dalo se u bekstvo. Pošto su ukradeni revolver poneli sa sobom pucali su iz njega dok su bežali sve dok nisu ispalili svu municiju.

Kad je Drakulić malo došao sebi, krvave glave i uniforme natopljene krvlju, otišao je do voždovačke žandarmerske stanice i ispričao komandiru šta se sve to veče desilo.

Komandir Nešanović je zatim pozvao jednog kaplara i zajedno sa Drakulićem pošau poteru za pijanim napadačima.

Malo kasnije su se poteri pridružila i četiri konjanika iz obližnjeg konjičkog eskadrona.

Nakon par sati traganja za napadačima žandarmi su ušli u jednu kafanu, verovatno da odmore, i tu je Drakulić video jednog čoveka za koga je pomislio da je to jedan od pijanih seljaka koji su ga to veče prebili.

„Eto to je taj!“ povikao je Drakulić komandiru koji je odmah prišao tom čoveku, za koga se ispostavilo da je predsednik Belopotočke opštine, dotični Vićentijević, i uzviknuo „U ime zakona polazi za mnom!“.

Vićentijević je bio potpuno nezaintersovan za komandirovu naredbu i krajnje drsko mu je odgovorio „Marš u Beograd, panduri beogradski ja mogu da naređujem vama a ne vi meni“.

Videvši da se Vićentijeviću pridružuje grupa ljutih seljaka, i da mogu biti napadnuti Drakulić i komandir Nešovanović su izašli iz kafane kako bi izbegli veliki nered.

Čim su izašli napolje začuli su povike iz kafane „Straža k oružju, daj da pobijemo lopove“, seljaci su zatim izašli iz kafane sa motkama i puškama u rukama i krenuli u obračun sa žandarmima, i tada je komandir Nešovanović naredio svojim žandarmima da uzmu puške „na gotovs“.

I naravno, čim su videli žandarme spremne da otvore vatru iz svog oružja seljaci su ustuknuli. Tada je gazda kafane izašao da smiri situaciju i da bude posrednik u pregovorima između žandarma i predsednika Vićentijevića.

Kada se situacija konačno smirila Vićentijević je rekao da zna ko bi mogao da bude Drakulićev napadač i da je to verovatno Ljubomir Ranković iz Belog Potoka.

Kasnije se ispostavilo da je taj Ranković sa čezama i svojom družinom preko Banjice pobegao u Beli potok, družinu je negde usput ostavio ali on sam nije smeo da ode kući već se sakrio u nekim kukuruzima.

Žandarmi konjanici su nekako, u tekstu ne piše kako, uspeli da lociraju Rankovića i celu noć su ga jurili kroz kukuruz dok ga na kraju, na jedvite jade nisu uhvatili, i odveli za Beograd. Tokom narednog dana u Belom potoku su uhapšeni i ostali članovi Rankovićeve družine, u trenutku objavljivanja ovog teksta suđenje je još uvek bilo u toku.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 100 godina, tačnije 1922. godine. Predmet analize je dnevni list Vreme, koji danas ne postoji. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u periodu između dva rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.