Dve decenije od pojavljivanja „Gospodara prstenova“ na bioskopskom platnu

Danas se navršava 20 godina filma „Gospodar prstenova: Družina prstena“ Pitera Džeksona, koji je premijerno prikazan 19. decembra 2001.

Prvi deo filma, koji je osvojio Oskara u čak četiri kategorije i koji postoji, kao i cela trilogija, zahvaljujući romanima Džona Ronalda Ruela Tolkina, zauvek je promenio lice „popularne zabave“, uvodeći film i televiziju u novo doba epske fantastike.

Prema mišljenju, svakako velikog, dela publike i kritičara, upravo je ova trilogija zaslužna za utiranje puta kasnijim filmskim i serijskim ostvarenjima, kao što je „Igra prestola“ i „Veštac“.

U centru Tolkinovih knjiga i Džeksonovih filmova nalazi se Frodo Bagins, hobit koji dolazi u posed Jedinog prstena, svemoćnog komada nakita pod uticajem mračnog lorda Saurona. Frodo mora da odnese prsten u Mordor da bi ga uništili tamo gde je i iskovan, a u njegovoj potrazi prati ga grupa avanturista, različitih vrsta: čarobnjak, dva čoveka, tri hobita, vilenjak i patuljak.

Rođen 1892. godine, legendarni britanski pisac Tolkin postao je poznat kao otac književnosti epske fantastike – ali to mu nikada nije bila namera. Oksfordski don je pre svega bio ljubitelj jezika.

Dok je služio kao poručnik u Prvom svetskom ratu, Tolkin je skretao sebi pažnju sa monotonije rovovskog rata tako što je napisao delo, koje će kasnije evoluirati u „Silmarilion“, njegov doživotni opus o mitologiji i istoriji Srednje zemlje. Smatra se i da su Tolkinova iskustva u bici na Somi inspirisala njegove prikaze sumornog pejzaža Mordora.

Strastveni filolog, Tolkin je znao da izmisli oko 20 jezika za svoj svet koji se neprestano širio. Romani koji su iz njega proizašli, počevši od „Hobita“ i praćenih knjigama „Gospodar prstenova“, samo su stvoreni da „pruže svet za jezike“, prema rečima autora.

Tolkin je proveo 40 godina svog života dovršavajući knjige „Gospodara prstenova“.

„Družina prstena“ je konačno objavljena 1954. godine, kada je Tolkin već bio u šezdesetim godinama. Tokom godina, knjiga je postala druga najčitanija knjiga 20. veka, odmah nakon Biblije.

Vilenjački stihovi korišćeni u filmu nisu samo citirani direktno iz knjige, već su prepisani iz Tolkinovog rečnika za ovaj jezik.

Ekipa zbog koje danas imamo filmove, ipak, nije bila prva kojoj je ovaj poduhvat pao na pamet.

Engleski rok i pop bend iz Liverpula, komercijalno najuspešnija i kritički najpriznatija postava u istoriji popularne muzike, grupa „Bitlsi“ šezdesetih godina prošlog veka pokušala je da knjige dovede na bioskopska platna. Film je trebalo da režira Stenli Kjubrik, dok bi Pol Makartni glumio Froda, Ringo Star bi bio Sem Gemdži, Džordž Harison kao Gandalf, a Džonu Lenonu bila je predviđena uloga Goluma.

Ipak, sam Tolkin, a i Kjubrik, odlučno su rekli „ne“ tom projektu.

Isto tako, kada je Džekson počeo da snima svoj film, postojale su brojne verzije i varijante kako bi film mogao da izgleda. Nikolas Kejdž, Danijel Dej-Luis i Rasel Krou su na početku bili u užem krugu za ulogu Aragona, pri čemu je uloga na kraju pripala, najpre Stjuart Taunsendu, ali budući da je bio premlad, na kraju je pripala Vigu Mortensenu.

Šon Koneri, Patrik Stjuart i Kristofer Palmer su bili u užem krugu za lik Gandalfa, mada je Koneri odbio jer „nije razumeo scenario“. Dejvid Bouvi je želo da tumači lik Elronda Poluvilenjaka, Tim Kari i Džeremi Ajrons razmatrani su za lik Sarumana, Džejk Džilenhol je bio na audiciji za Froda, dok je Lijam Nison odbio ulogu Boromira.

Glumačka ekipa na kraju je sastavljena, a iako se nikada nisu sreli pre početka produkcije prvog filma, ubrzo su se zbližili, toliko da je osam glumaca istetoviralo broj devet na svojim telima vilenjačkim pismom. Džekson je, zbog svoje posebne uloge u ovom projektu, dobio broj 10.

Pokojni Kristofer Li, koji je igrao Sarumana, bio je doživotni obožavatelj „Gospodara prstenova“ i svake je godine iznova čitao knjige, a jednom je sreo Tolkina u baru u Oksfordu.

Redovno je posećivao šminkernicu i često je davao savete o tome kako bi stvorenja trebalo da izgledaju.

Vigo Mortensen je jednom prilikom rekao da je Li bio „kao duh Tolkina na setu.

Scenario je prepravljan svakog dana snimanja, a većinu ispravki su činili doprinosi glumaca koji su svi bili izuzetno uključeni u stvaranje svojih likova.

Ris-Dejvis, koji je igrao patuljka i samim tim tumačio ulogu jednog od najnižih članova družine, u stvarnom životu je visok zapanjujućih 1.85 centimetara i gotovo najviši glumac u ovoj ekipi.

Orlando Blum je samo dva dana nakon završetka dramske škole dobio ulogu Legolasa i dobio najbolju verziju doktorskih studija radeći na filmovima nastalim iz Tolkinovog pera.

Prema oceni mnogih, najposvećeniji član glumačke ekipe bio je Mortensen, koji se pridružio filmu u kratkom roku, po nalogu svog jedanaestogodišnjeg sina, a da nije bio upoznat sa Tolkinovim romanima.

Ubrzo je toliko ušao u svoju ulogu da je postao stručan mačevalac, nastupajući sa pravim čeličnim sečivom i noseći mač sa sobom sve vreme, čak i kada je večerao u lokalnim restoranima. I sam zaljubljenik u lingvistiku, za tu ulogu je naučio vilenjački.

Da bi stvorio scene gde su obračuni i borbe izgledali što realniji, Džekson je angažovao renomiranog koreografa za borbe Roberta Džejmsa Gilberta Andersona, bivšeg olimpijskog mačevaoca koji je takođe nadgledao i podučavao mačevanje glumaca u filmovima „Princeza nevesta“, „Gorštak“, „Maska Zoroa“ i „Beri Lindon“.

On je takođe bio čovek iza maske Darta Vejdera u duelima sa Lukom Skajvokerom u filmovima „Zvezdani ratovi“.
Filmovi „Gospodar prstenova“ postali su sinonim za Džeksonov rodni Novi Zeland, a kroz film su provučeni raznoliki pejzaži ove ostrvske zemlje kao lokacije  za Tolkinovu Srednju Zemlju.

Grad Hobiton je nastao punu godinu dana pre početka snimanja kako bi izgledalo kao da se radi o stvarnom mestu.
Filmovi su toliko podstakli lokalnu ekonomiju da je nacija postavila zvaničnog ministra Gospodara prstenova.

Danas turisti mogu da obiđu avanturistički park „Hobiton“ izvan grada Matamata, gde su „hobitske rupe“ iz filma ostale netaknute. Dve različite verzije Bilbovog i Frodovog doma u Bag Endu, izgrađene su za proizvodnju — jedna u prirodnoj veličini za hobite i minijaturna verzija za Gandalfa.

Oblačenje glumaca bio je čak i veći poduhvat od pripremanja samog seta: prema IMDB-u, kostimograf je zaposlio 40 krojačica da kreiraju 19.000 kostima za film. Za vilenjake je napravljeno 1.600 pari šiljastih ušiju od lateksa i za hobite 1.800 dlakavih stopala.

Ukupno je napravljeno preko 12,5 miliona plastičnih prstenova da bi se napravili lažni lančani oklopi. Dva člana ekipe su imala zadatak da ručno povežu prstenove kako bi pomogli u izradi kostima.

Još jedna zanimljivost tiče se upravo poznatog prstena. Venčani prsten koproducenta Rika Porasa bio je šablon za izgled Prstena koji se koristi u filmu.

Reditelj Piter Džekson dao je jedan od prstenova korišćenih u filmu Elajdži Vudu, a drugi Endruu Serkisu, koji je igrao Goluma, kada je snimanje filma završeno. I Vud i Serkis su mislili da su jedini koji poseduju prsten.

Prvi film iz trilogije „Gospodar prstenova“ zaradio je više od 800 miliona širom sveta kada je objavljen i pomogao je da inspiriše novu generaciju ljubitelja epske fantastike.

Film je ostao u deset najboljih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama 13 nedelja nakon objavljivanja.

Originalna verzija filma trajala je ukupno četiri sata i trideset minuta.

Trilogija je osvojila ukupno 17 Oskara u periodu od samo nekoliko godina.

Uprkos tome što je tematika iz domena epske fantastike, tokom godina stvorila se tendencija gde Tolkinov svet vodi alternativni život zasnovan na istorijskim događajima.

Trilogija je bila (a i danas je) popularna ne samo zbog svog maštovitog pripovedanja, već i zbog toga što je bila neverovatno ispred svog vremena.