Foto: Shutterstock/Everett CollectionPod vođstvom „gvozdenog kancelara“ Otoa fon Bizmarka (1815-1898), Nemačka je postala moderna i ujedinjena nacija.
Naime, Bizmark je između 1862. i 1890. efektivno vladao prvo Pruskom, a zatim celom Nemačkom.
Koliko je bio značajan za Nemačku govori nam činjenica da se širom ove zemlje u njegovu čast nalaze brojni spomenici, a trgovi i ulice takođe nose njegovo ime.
Kao glavni strateg, Bizmark je pokrenuo odlučujuće ratove sa Danskom, Austrijom i Francuskom da bi ujedinio 39 nezavisnih nemačkih država pod pruskim vođstvom.
Iako arhikonzervativac, Bizmark je uveo progresivne reforme — uključujući opšte pravo glasa za muškarce i uspostavljanje prve države blagostanja — da bi postigao svoje ciljeve.
Manipulisao je evropskim rivalitetima kako bi Nemačku učinio svetskom silom, ali je na taj način postavio temelje za oba svetska rata.
O Bizmarku
Oto Eduard Leopold fon Bizmark rođen je 1. aprila 1815. godine na imanju svoje porodice u pruskom srcu zapadno od Berlina. Njegov otac je bio peta generacija Junkera (pruski zemljoposednik), a majka je bila iz porodice uspešnih akademika i ministara u vladi.
Bizmark se školovao u Berlinu i nakon univerziteta preuzeo je niz manjih diplomatskih funkcija pre nego što se penzionisao.
Godine 1847. oženio se, a iste godine je i poslat u Berlin kao delegat u novom pruskom parlamentu, gde se pojavio kao reakcionarni glas protiv liberalnih, antiautokratskih revolucija.
Od 1851. do 1862. Bizmark je radio za niz ambasadora — u Nemačkoj konfederaciji u Frankfurtu, u Sankt Peterburgu i Parizu — što mu je dalo dragocen uvid u ranjivost velikih evropskih sila.
Gvozdeni kancelar
Vilijam I je postao pruski kralj 1861. godine, a godinu dana kasnije imenovao je Bizmarka za svog glavnog ministra.
Iako se tehnički povinovao Vilijamu, u stvarnosti je Bizmark bio glavni, manipulišući kraljem svojim intelektom i povremenim besom, dok je koristio kraljevske dekrete da zaobiđe moć izabranih zvaničnika.
Godine 1864. Bizmark je započeo seriju ratova koji su uspostavili prusku moć u Evropi.
Napao je Dansku da bi osvojio nemačko govorno područje Šlezvig-Holštajn i dve godine kasnije isprovocirao cara Franca Jozefa I da započne austro-pruski rat (1866.), koji se završio brzim porazom zastarelog austrijskog carstva.
U to vreme, Bizmark je mudro odbio da naplati ratnu odštetu Austrijancima.
Bizmark je bio manje oprezan u svom vođenju francusko-pruskog rata.
Videvši priliku da ujedini nemačke labave konfederacije protiv spoljnog neprijatelja, Bizmark je podstakao političke tenzije između Francuske i Pruske, promišljeno uređujući telegram Vilijama I kako bi se obe zemlje osećale uvređenim od strane druge.
Francuzi su objavili rat, ali su Prusi i njihovi nemački saveznici lako pobedili. Pruska je naplatila odštetu, anektirala francuske pogranične provincije Alzas i Lorenu i krunisala Vilijama za cara ujedinjene Nemačke (Drugi Rajh) u Dvorani ogledala u Versaju.
To je bila ogromna uvreda za Francuze.
Nemačka pod vođstvom Bizmarka
Važno je napomenuti da Nemačka koju je Bizmark stvorio nije bila rezultat jakih popularnih struja nacionalističkih osećanja, već kabinetske diplomatije i rata.
Nisu bila uključena sva nemačka područja Evrope, već samo onoliko koliko je Pruska mogla da ujedini zadržavajući hegemoniju.
Novi ustav je bio revizija pruskog ustava iz 1867. godine.
Mirovni ugovor sa Francuskom bio je oštar, a Alzas i deo Lorene, dve francuske provincije sa značajnim nemačkim govornim stanovništvom, su pripojene.
Takođe, izrečena je i odšteta od pet milijardi franaka.
Dok su Austrija i Danska brzo zaboravile svoje poraze, Francuska nije.
Bez obzira na to da li je Bizmark anektirao pokrajine kao odgovor na nemačko javno mnjenje ili iz drugih razloga, francusko neprijateljstvo je proganjalo Nemačko carstvo sve dok provincije nisu vraćene Francuskoj 1918. godine.
Spoljna politika
Do ostavke 1890. Bizmark je imao relativno slobodne ruke u vođenju spoljne politike.
Posle tri uspešna rata, on je svoj zadatak video u promovisanju mira i dobijanju vremena kako bi moćno Nemačko carstvo postalo „prirodno“ prihvaćeno.
Dve Bizmarkove oblasti zabrinutosti bile su Balkan, gde je raspad Turske imperije lako mogao da dovede do sukoba između Habzburške monarhije i Rusije, i Francuska, gde je postojala jaka želja da se osveti za poraz kod Sedana.
U svakoj oblasti mogao bi se rasplamsati opšti evropski požar koji bi uključio Nemačku.
Godine 1873. Bizmark je prihvatio pacifičku spoljnu politiku kada je pregovarao o Dreikaiserbundu (Liga tri cara) sa Rusijom i Austro-Ugarskom.
Ali alijansa nije preživela rusko-turski rat 1877. Kada su Austrijanci i Britanci zapretili ratom zbog kartaginjanskog mira koji su Turskoj nametnuli ruski pobednici, Bizmark je pozvao na mirovni kongres u Berlinu.
Nemački kancelar je uspeo da natera Ruse da ublaže svoje dobitke i mir je sačuvan.
Ipak, evropski požar jedva je izbegnut. Ubrzo nakon konferencije, Bizmark je pregovarao o odbrambenom savezu sa Austro-Ugarskom, koji je ostao na snazi tokom Prvog svetskog rata.
Iako je sredinom 1860-ih odbacio takav savez kao štetan, sada ga je smatrao korisnim.
Pošto se plašio da će raspad Habzburške monarhije dovesti do ruske ekspanzije u centralnu Evropu, tražio je savez da dobije polugu u Beču.
On je to uporno koristio da spreči rat na Balkanu.
Danas, lik Bizmarka bitan je za Nemačku po mnogim aspektima.
On je u ovoj zemlji uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće.
Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar, i smatra se jednom od najvažnijih figura u nemačkoj istoriji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
