„Dobrota je u ovom svetu golo siroče“: Godišnjica smrti Ive Andrića

Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Docu. Nakon zavšenog četvrtog razreda odlazi na školovanje u Sarajevo a zatim u Zagreb.

U Sarajevu postaje član „Srpsko-hrvatskog đačkog saveza“, i zastupa ideje predratne nacionalističke omladine.

U časopisu Bosanska vila 1911. godine izlazi prvi Andrićev tekst. U svojim gimnazijskim danima najviše je voleo da čita Getea, Hajnea, Strindberga, Ibzena i Hamsuna, i to sve u originalu, na nemačkom.

Neposredno pre početka prvog svetskog rata javljaju mu se prvi zdravstveni problemi zbog kojih, na predlog lekara, napušta studije u Beču i seli se u Krakov.

„Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.“ 

Dok su pripadnici „Mlade bosne“ pripremali atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda Andrić je bio u Krakovu i zato je „za dlaku“ izbegao da mu se sudi po kratkom postupku. To je vrlo lako moglo da se desi jer su organizatori atentata na prestolonaslednika bili njegovi poznanici iz vremena dok je živeo u Sarajevu.

Prvi svetski rat je proveo u Mariborskom u koji biva interniran ubrzo nakon povratka iz Krakova. U Splitu su ga uhapsili austrijski inspektori pod sumnjom da je radio na podrivanju monarhije.

Taj zatvor bio je otvorenog tipa i nije predviđao posebne stroge rezime. Andrić je bio politički zatvorenik.

„Dobrota je u ovom svetu golo siroče.“

Novu državu jugoslovenskih naroda, koja nastaje nakon rata, Andrić je doživeo kao ostvarenje svih predratnih težnji.

Godine 1918. je došao u Beograd i  tu se zaposlio u Ministarstvu vera.

Često je provodio vreme u kafani hotela Moskva u društvu Crnjanskog, Vinavera i Pandurovića.

Te godine iz štampe je izašla njegova prva knjiga, „Ex Ponto“. Knjigu hvalio i mladi Krleža koji će nakon pet decenija postati njegov glavni protivkandidat u borbi za Nobelovu nagradu.

„Ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani.“

Diplomatska služba

San svakog mladog pisca je da živi samo od pisanja i da tome posveti njaveći deo vremena, a ako nešto baš mora da radi da to bude neki što jednostavniji posao.

Zato je Andrić uz pomoć svog gimnazijskog provesora Araupovića prebačen u diplomatsku službu, koju je počeo u Rimu u vreme uspona fašizma i Benita Musolinija.

Na Univerzitetu u  Gracu 1924. je odbranio disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni  pod uticajem turske vladavine“. Tih godina se uglavnom bavio temama iz istorije Bosne i svog kraja.

Andrić je jednom prilikom ispričao da je u Marselju vreme provodio po bibliotekama prikupljajući građu za roman koji će za protagonistu imati jednog Francuza. Mislio je na „Travničku hroniku“.

Godine 1930. izšla je pripovetka „Most na Žepi“ koja će biti potka kasnije nastalom monumentalnom romanu „Na Drini ćuprija“.

Andrić se tridesetih godina etablirao kao pisac u Jugoslaviji, i ubrzo postao član Srpske kraljevske akademije.

Diplomatska služba mu je ostavila vremena za razne avanture. Jednom prilikom je otišao u Nemačku na hadžiluk Geteovim stopama. Tada je posetio Vajmar i Frankfurt.

Godine 1935. postao je rukovodilac Političkog odeljenja ministarstva inostranih dela.

Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.

Andrić je 1939. godine postao ministar Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, tada je svoje akreditive predao kancelaru Adolfu Hitleru.

Iako se tokom službe u Berlinu trudio da obavlja svoju dužnost, situacija mu je govorila da se dobar deo stvari obavlja bez njegovog znanja. Protiv volje prisustvoval je potpisivanju Trojnog patka. A već novembra 1941. godine Andrić je otišao u Beograd, gde je an lični zahtev penzionisan.

Drugi svetski rat je proveo u Prizrenskoj ulici gde je radio na romanima „Travnička hronika“ i „Na Drini ćuprija“, koji su ušli u štampu odmah nakon oslobođenja.

Nakon rata, iako bez komunističkog opredeljenja, ostaje pobornik starog ideala – Jugoslovenske države.

„I loša Jugoslavija uvek je bolja od nikakve“, tvrdio je Andrić.

Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću nagradu za književnost.