Jovanka Broz – od prve dame Jugoslavije do udovice u kući bez grejanja

Mladost obeležena ratom, odlikovanjima i gubicima

Jovanka Budisavljević Broz rođena je 1924. od oca Mihaila i majke Milice u uglednoj ličkoj porodici, u Pećincima na prostoru današnje Hrvatske. Ime Jovanka, koje znači „blagodet od boga” dobila je po babi sa majčine strane. Govorila je da voli svoje ime, koje će kasnije postati simbol elegancije, odvažnosti i hrabrosti čitave jedne epohe.

Porodica Budisavljević ponosila se velikim broj oficira i sveštenika. Jovanka je imala dvojicu braće i dve sestre, a rođak joj je bio naučnik Nikola Tesla.

– Volela sam da se sa braćom igram nekakvih borbi i sa pištoljima, a baba bi nas gledala, krstila se i komentarisala: Ne znam šta će ko od ove đece biti, ali ako neko treba da postane nekakav vojnik,onda će to sigurno biti Jovanka, prisećala se Jovanka u knjizi „Moj život, moja istina“.

Osnovnu školu završila je u Pećanima kao izuzetan đak. I sama je govorila da je volela školu, a posebno školske priredbe i recitacije. Kasnije započinje studije svetske književnosti, međutim, nije ih završila, a njenu mladost obeležili su rat i veliki gubici.

Jovanka Broz zajedno sa porodicom učestvovala je u Narodnooslobodilačkoj borbi od 1941. godine. Bilo joj je samo 17 godina kada je pristupila Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Partizanski komandanti Jovanki su često poveravali riskantne zadatke – održavala je veze između partizanskih komandi i partijskih rukovodstava prenoseći poverljiva pisma.

– Postala sam član SKOJ-a 1941. godine. U rat sam otišla sa 17 godina. Primili su me da budem borac Prve ženske partizanske čete, koju su Lici zvali „ženska vojska”. Izabrali su nas osamdesetak, među više od 600 onih koje su se prijavile. One koje nisu primljene plakale su i kukale na sav glas, piše u knjizi „Moj život, moja istina“.

Tokom rata preležala je tifus, bila dvaput ranjavana, a kasnije je nagrađena Ordenom za hrabrost i Ordenom zasluga za narod drugog reda i bila nosilac Partizanske spomenice 1941. godine.

Ipak, u ratu Jovanka gubi nešto najdragocenije – porodicu. Izgubila je obojicu braće, stariji Maksim stradao je od granate a mlađeg Petra ubile su, kako je govorila Jovanka – ustaške čete. Jovankin otac Mihailo, izmučen ratom i potresen gubitkom sinova, ubrzo umire od tifusa.

Hrabra crnokosa devojka u svojim dvadesetim, bila je zadužena je za brigu o svojim mlađim sestrama Nadi i Zori.

– Pre rata, sećam se samo Jovanke. Kao prelepe devojke dugačke crne kose spletene u samo jednu pletenicu. U jednu veliku debelu pletenicu, koja je visila do pola leđa. I onda je ona otišla u rat. Otišla je u partizane, ali ja se ne sećam ni kad, ni kako se to desilo. I mi se više nismo videle tokom rata. A u toku rata desile su nam se najstrašnije stvari, sećala se Nada Budisavljević, u knjizi „Moja sestra, Jovanka Broz“.

Život i brak sa maršalom Titom: intrige i idila

Prvi sustret sa Titom desio se 1944. godine neposredno pre Jovankinog Desanta na Drvar. Njena nesvakidašnja lepota privukla je pažnju predsednika Jugoslavije koji je u tom periodu živeo na Belom dvoru sa nevenčanom suprugom Davorjankom Pavlović.

Titova tadašnja sekretarica i partnerka Davorjanka, umire od tuberkuloze 1946.godine. U tom periodu, Jovanka je prekomandovana u Beograd gde postaje lična sekretarica predsednika SFRJ. U Titovoj rezidenciji u Užičkoj 15 i Belom dvoru, mlada Jovanka je vodila brigu o poverljivoj arhivi kao i maršalovoj kući i domaćinstvu.

U knjizi Žarka Jokanovića, ličnoj ispovesti Jovanke Broz, prva dama Jugoslavije opisala je trenutak zbližavanja sa maršalom Titom.

– Ja sam sređivala neku njegovu privatnu dokumentaciju iz perioda njegovog predratnog, ilegalnog rada i Tito je ušao i zapodenuo neku priču o svom životu i svim tim teškim okolnostima koje su ga pratile, od ličnih nekih svojih gubitaka, do kojekakvih drugih nedaća koje je imao i koje su mu se dešavale. Ali sve nekako uvijeno, i ja tu ništa nisam razumela, te njegove nekakve aluzije, pa sam ga pitala o čemu se tu zapravo radi. A on mi je, na tom malom prostoru kod mog radnog stola, rekao da oseća kako bi sa mnom mogao osigurati spokojan i srećan život, prisećala se ona.

Ljubav između maršala i hrabre ratne heroine rađa se tih godina, a slučajni susreti i neposredna blizina vode do konačnog ozvaničenja veze 1947. godine. Tito i Jovanka venčali su se u tajnosti par godina kasnije kada je ona imala samo 28, dok je Titu bilo 60 godina.

Jovanka Broz predstavljena je javno kao supruga predsednika SFRJ u septembru 1952, prilikom posete ministra spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevsta Beogradu.

Od tada počinje relativno idiličan život Jovanke kao prve dame Jugoslavije. Zajedno sa Titom, Jovanka obilazi ceo svet i upoznaje najveće svetske lidere, kraljeve i kraljice.

– Ja sam jedini živi svedok koji se sreo sa skoro svim svetskim državnicima posle Drugog svetsko grata. Srela sam sve državnike XX stoleća, sem Mao Cedunga. Od Čerčila, Nehrua, Indire Gandi,Sadata,  Nasera,  Hruščova,  Brežnjeva,  kraljice  Elizabete,  Kenedija,  Niksona,  Gadafija,  Sirimavo Banderanaike… Koga sve ne… Sve lidere nesvrstanih zemalja, ali i drugih zemalja sveta, tvrdila je Jovanka.

„Slučaj drugarice Jovanke“: suvladarka ili skromna domaćica

Društvena i politička scena imala je različita mišljenja o braku Tita i Jovanke. Neki su prvu damu Jugoslavije smatrali maršalovom savladarkom, ističući njen negativan uticaj na predsednika SFRJ.

General Kranjc, trvdio je da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, kao i da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama.

Jedan od Titovih najbližih saradnika Milovan Đilas, bio je suprotnog mišljenja i smatrao da se Jovanka pre svega brinula o domu i svom suprugu. Ipak ni Đilas nije bio potpunno bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.

Ubrzo su usledile godine razdora, budući da Titov i Jovankin brak postaje predmet oštrih političkih rasprava. Prema izveštaju iz 1988. godine napisanog za Predsedništvo SFRJ najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Interesantno je da je ovaj proces započeo sam maršal, 21. januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati „slučaj drugarice Jovanke“.

– Ne postoji osoba u koju je više učitano od Jovanke. Ona je kao tabula raza i svako je sebi dao za pravo da o njoj govori, pisala je istoričarka Ivana Pantelić u svojoj monografiji „Uspon i pad prve drugarice Jugoslavije: Jovanka Broz i srpska javnost 1952-2013″.

Simbol elegancije – raskošne toalete i prepoznatljiva crna punđa

O Jovankinoj lepoti pričali su mnogi, počev od Titovih bliskih saradnika, pa sve do velikih svetskih ličnosti.

Milovan Đilas, saradnik Josipa Broza isticao je Jovankine „krupne tamne oči, nad preplanulim, blago rumenim licem – oči iz kojih su izbijali strpljenje, pažnja i odanost.“

U vreme kada je sklopljen brak između Jovanke i Tita, Američka medijska kuća objavila je anketu prema kojoj se Jovanka Broz, pored Merilin Monro i Nefertiti, svrstava među tri najlepše žene u istoriji sveta, kako se navodi u pomenutoj monografiji Ivane Pantelić.

Prefinjen stil prve dame Jugoslavije takođe je privlačio pažnju, a posebno su se isticale njene elegantne haljine izrađene od najraskošnijih materijala.

U oktobru ove godine u galeriji RTS-a izloženi su neki od odevnih predmeta prve dame Jugoslavije, a navodno ih je u kolekciji o kojoj se brinula koautorka izložbe Mira Menković bilo više od 600. Nakon Jovankine smrti, svi odevni predmeti u njenom vlasništvu, odlukom porodice, poklonjeni su državi Srbiji.

Sofisticirane toalete, prepoznatljiv blagi osmeh i uvek uredna visoka crna punđa i dan danas važe za simbol elegancije jednog prošlog vremena.

Titova smrt i hapšenje pod sumnjivim okolnostima

Jovanka Broz se poslednji put pojavila u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Prva dama Jugoslavije bila je razdvojena od supruga poslednje tri godine njegovog života. Tito i Jovanka zvanično se nikada nisu razveli.

Kada predsednik SFRJ umire u maju 1980. godine, njegova supruga se na kratko pojavljuje na sahrani. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima Jovanka je bila pomenuta kao Titova udovica.

Tog leta, uhapšena je pod nerazjašnjenim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno privođenje, iako se govorilo da ga je naredio sam Tito.

Tri meseca nakon smrti maršala Tita, 27. jula 1980. tajna služba upada u Jovankin stan u Užičkoj 15. Titova udovica tada je stavljenja u kućni pritvor u Bulevaru mira 75, a sva imovina bila joj je konfiskovana.

Nekoliko godina kasnije, godine 1985. Jovanka Broz sastavila je pismo upućeno Poslanicima Savezne skupštine u kome detaljno opisuje svoje sećanje na taj 27. jul.

„Mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti.“, pisala je ona.

Poslednje godine u kući bez grejanja, nedostojanstven život bez lične karte i pasoša

Nakon hapšenja 1985, udovica Josipa Broza živela je u potpunoj izolaciji bez priznate imovine i ličnih dokumenata. U tom periodu povučenog života Jovanka je poricala Titovu odgovornost za sve što joj se dogodilo, smatrajući da je on uradio sve da joj spase život.

Bez lične karte i pasoša, Jovanka Broz živela je 30 godina. Tek 2006, dokumente su joj vratili tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić i ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić.

Iste godine izvešteno je da živi u relativnom siromaštvu kada je vladina komisija otkrila da njen stan u Beogradu nije održavan od njenog hapšenja 1980.

Jovanka je 23. avgusta primljena u Urgentni centar u Beogradu u teškom zdrastvenom stanju. Bila je u polusvesnom stanju, a ustanovljen je začetak sepse.

Preminula je 23. septembra 2013. u 89. godini života i po ličnoj želji sahranjena u Kući Cveća.