Kako su pre 20 godina izgledali izborni rezultati za Kongres SAD i šta su analitičari predviđali?

“Džordž Buš ima razloga da bude zadovoljan, dogodilo mu se da ponovi ono što je malo ko od njegovih prethodnika, američkih predsednika, uradio, da na polovini mandata uveri birače, suprotno njihovim navikama, kako stranka koja drži Belu kuću zaslužuje da, istovremeno, dobije i prevlast u Kongresu”, piše autor teksta povodom izbora za Kongres SAD-a 2002. godine.

Sama okolnost da ista Republikanska partija ima i izvršnu i zakonodavnu vlast, ne mora da znači da se nešto bitnije promenilo – tesni rezultati te 2002. godine održanih izbora pokazuju, pre svega, da je podela među biračima – bar među onima koji su našli vremena da uopšte i glasaju – i dalje bila gotovo savršena, pola-pola.

“Nije, isto tako, bitno da li je uspeh republikanaca rezultat njihove i predsednikove veštine koji je, uzgred, u poslednjim trenucima kampanje obišao 15 država tokom pet dana – ili, pak, u nedorečenostima Demokratske partije. Spoljni svet, takođe, ne mora previše da brine zašto su američki birači ovoga puta prenebregli neka očita upozorenja da je tokom dvogodišnje vladavine Džordža Buša najmanje učinjeno upravo u oblasti koja se njih najviše tiče, u oblasti njihovih novčanika i da američka privreda već zabrinjavajuće dugo – naročito „dugo“ posle Klintonovih uspešnih godina – beleži znake popuštanja, zamora”, analizira autor.

Tri opasnosti

Ono što je bilo bitnije za spoljni svet, kako se činilo, jeste okolnost da je Džordž Buš i tom izjašnjavanju dobio „otvoren prostor“ za dalje, dosad neretko u tom istom svetu osporavano delovanje u međunarodnim poslovima.

“Predsednik je u onome što je Bela kuća ocenila gotovo kao referendum, dobio punu podršku u ‘beskompromisnom ratu’ protiv terorizma. Koliko god pojam ‘rata’ bio širok to najpre znači da predsednik ima gotovo punu slobodu delovanja ka sledećem cilju: put ka Bagdadu”, navodi se u tekstu.

Šta se, pre ovih za Belu kuću važnih izbora, Bušu zametalo?

“Kritičari su dosta dugo govorili kako postoje bar tri opasnosti u američkoj vojnoj intervenciji: zaglavljivanje na ulicama Bagdada, zatim destabilizacija čitavog, za američke interese važnog regiona i konačno potencijalne – američke naravno – žrtve”, ističe autor.

Mark Stajn, jedan od vodećih sevemoameričkih političkih analitičara tog vremena, “sa razumljivom dozom ironije”, citirao je anegdotu po kojoj, tada samo jedan od najistaknutijih demokrata, Džo Bajden upozorio aktuelnog predsednika na opasnosti od akcije protiv Sadama Huseina.

„Gospodine predsedniče Bušu, postoji razlog zašto se Vaš otac zaustavio na prilazima Bagdadu – on nije želeo da tamo ostane pet godina“, tvrdio je Bajden da je rekao Bušu.

U čemu je bila poenta?

“Prema prostoj računici to znači da bi Amerikanci iz Iraka izašli 1996. godine što i ne zvuči toliko loše pogotovo kada se zna da i dan danas, u 2002, i Britanija i Amerika gotovo svakodnevno bombarduju Irak”, piše autor lista „Danas“.

Upozorenje o opasnostima od borbi na ulicama Bagdada zvuči, zaključivali su mnogi komentatori, poput onog pre akcije u Avganistanu kada je govoreno da će se „naši momci“ zaglaviti uskoro u kabulskoj zimi i da će, potom, završiti poput slavnih prethodnika iz Moskve.

“Drugo, destabilizacija regiona: dosta je analitičara koji, čak i kad se ne slažu u svemu sa američkim predsednikom smatraju da ne bi bilo ničega lošeg u tome da se malo razdrmaju Kuća Sauda, vlasti u Iranu, čak i u na prvi pogled privlačnom Jordanu, a posebno među Palestincima što bi, kako ova teorija tvrdi, bilo dobra vest za svakog onog u arapskom svetu koji je zainteresovan za dobar, pristojan život“, navodi autor.

Iznad toga, kako je već pomenuti Stajn naglasio, ne bi trebalo zaboraviti kako je 1991, kada je Zapad krenuo u rat protiv Sadama izgledala geopolitička karta tog dela sveta – Avganistan je bio pod komunističkom vlašću, kao i republike u Centralnoj Aziji, Pakistan pod korumpiranim režimom.

“Jedanaest godina kasnije Mušaraf pokušava sve što može da ostane najbolji američki prijatelj u regionu. Američke snage su u Avganistanu, Kirgistanu, Uzbekistanu, čak i u Gruziji… Režimi u tim zemljama su u različitom stepenu neprivlačni, ali nijedan od njih ne predstavlja Zapadu, odnosno Vašingtonu neku posebnu nevolju. Posle pada režima u Bagdadu tako će reagovati i ostali arapski režimi. Oni i onako cene samo silu”, ističe se u članku iz 2002. godine.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

„Ohrabrujuća“ lista

Žrtve? Koliko je iznosio stvarni rizik od ne samo „promene režima“ u Bagdadu – što je bila uobičajena formulacija Bele kuće za naredni korak u ratu protiv terorizma – već i kolika je bila opasnost da američki vojnici „neprihvatljivo stradaju“ u ratu koji bi, kako su tvrdili kritičari, neizbežno završio na uskim ulicama iračkog glavnog grada?

“Iz mnoštva odgovora na ovo pitanje izdvajamo onaj koji je, pomalo ironično, dao Dik Moris. Ironično jer on je bio glavni politički strateg u dve izborne pobede – Bila Klintona, da bi sada, kao jedan od glavnih političkih novinara i pristalica „Bušove doktrine“ upozoravao nekadašnje liberalne istomišljenike kako bezrazložno strahuju”, ističe se u tekstu.

Najpre podsećanje, prema podacima koji su tada bili dostupni, u Vijetnamskom ratu poginulo je 58.135 mladih Amerikanaca; tokom 20 godina SAD su bile angažovane u 10 vojnih intervencija u svetu.

U tih 10 „ratnih operacija“ američka vojska je izgubila ukupno 849 pripadnika.

Iako je svaka smrt tragedija sama po sebi – priznaje Moris – to je „minimalna žrtva“ u 10 “uspešno okončanih operacija” koje su imale svoj cilj – izuzev Somalije koja nije imala nikakvog cilja.

Sledi lista: Operacija talaca u Iranu: osam mrtvih; Panama: 83; Grenada: 23; Liban: 265; Somalija: 43; Haiti: četiri; Zalivski rat: 383; Bosna: nula; Kosovo: nula; Avganistan: 40. Ukupno: 849.

“Sve u svemu, rekord kojim se, kako mnogi u Vašingtonu veruju, može ponositi američka vojska. Valja napomenuti da ova lista uključuje terorističke napade na američke vojnike u Libanu, ali isključuje žrtve napada u Saudiskoj Arabiji i one koji su poginuli u napadu na vojni brod „Kol“; tu nema ni žrtava u napadima na američke ambasade u Africi krajem devedesetih, kao ni onih ubijenih u Pentagonu 9. septembra 2001. godine”, navodi autor.

Kada se, međutim, i te žrtve uključe, opet se dolazi do podatka da je tokom 20 godina stradalo „nešto manje“ od 1.500 pripadnika američkih oružanih snaga.

“Poruka koju bi ova tabela trebalo da pošalje izgleda prilično jednostavno: zašto bi bilo ko bio zabrinut zbog mogućnosti da će cena sledeće akcije protiv Iraka biti veća od cene bilo koje, posebno onih nedavnih američkih akcija u svetu. Utoliko pre što je sasvim izvesno da Sadam Husein nije bio u stanju da značajnije osnaži svoju armiju od vremena poslednjeg rata. Iz toga, zaključuje Dik Moris, bilans američke vojske u protekle dve decenije tera nas da joj verujemo, dok nas bilans onih koji kritikuju predsednika navodi da pomislimo da oni ne znaju o čemu pričaju… Bilo kako bilo, utorak je potvrdio da Džordž Buš ima otvoren prostor. Da li se uskoro otvaraju i ulice Bagdada”, zaključuje autor teksta.

Kakva je situacija danas?

Izbori za oba doma američkog Kongresa su vrlo tesni i neizvesni, pokazuju preliminarni rezultati izbora održanih i ove godine u utorak.

Republikanska stranka ima prednost u Predstavničkom domu, a rezultati za Senat neće biti poznati pre nego što u Džordžiji, južnoj američkoj državi, ne bude održan drugi krug, jer su oba kandidata poravnata.

Prema poslednjim rezultatima za Predstavnički dom, republikanci imaju 211, a demokrate 193 mesta.

Da bi neka stranka imala kontrolu u tom domu, treba da osvoji najmanje 218 mesta od ukupno 435.

Što se tiče Senata, republikanci imaju mesto prednosti: 49-48.

Sve oči sada su uprte u tri države koje će odlučiti da li će demokrate zadržati kontrolu nad gornjim domom Kongresa.

U Arizoni, demokrata Mark Keli ima blagu prednost nad Blejkom Mastersom;

U Nevadi, republikanac Adam Laksalt je u prednosti nad protivkandidatkinjom iz Demokratske stranke Ketrin Kortez Masto.

Ali tamo će se, u najvećem okrugu, glasovi brojati sve do kraja nedelje.

Najveća nepoznanica ostaje Džordžija, gde će 6. decembra biti održan drugi krug, zvanično je saopšteno u toj južnoj američkoj državi.

Republikanski kandidat Heršel Voker i demokrata Rafael Vornok su poravnati – 49 odsto, a u Džordžiji kandidat mora da obezbedi više od 50 odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu glasanja.

Očekuje se da će ovi izbori poslužiti Trampu kao odskočna daska za povratak u Belu kuću 2024.

Ishod ovih izbora odraziće se u velikoj meri na preostale dve godine predsedničkog mandata Džozefa Bajdena, ali imaće i širi uticaj i značaj.

Predsednik Amerike rekao je da je osetio olakšanje pošto su demokrate uspele da se „odbrane“ od naleta republikanaca.

„Mislim da je ovo bio dobar dan za demokratiju“, rekao je Bajden novinarima u Beloj kući

Podsetio je da su brojni mediji predviđali težak poraz demokrata.

On je kazao da je spreman da sarađuje sa republikancima i najavio da će sledeće nedelje biti domaćin razgovora predstavnika dve stranke.

Ali Bajden je dodao i da veruje da bi američki narod svaku istragu u Kongresu, koje su najavljivali republikanci, video „skoro kao komediju“.

Tokom poslednjih nekoliko nedelja, Tramp je obilazio zemlju podržavajući različite kandidate – od kojih je nekoliko izgubilo u izbornim trkama.

Tramp je zvanično podržao 174 od 430 kandidata.

„Iako su izbori na određeni način bili donekle razočaravajući, sa mog ličnog stanovišta to je bila veoma velika pobeda – 219 trijumfa i 16 poraza, ukupno gledano. Pa, ko je ikada napravio bolji rezultat?!“, napisao je on na njegovoj društvenoj mreži Istina.