Foto: Wikipedia/Fédération Aéronautique InternationaleBiti Afromerikanka i žena na početku dvadesetog veka nije bila baš dobitna kombinacija, koja u najavi garantuje uspeh, već miks označen skupom izazovnih prepreka koje treba prevazilaziti. Ovo je priča Besi Kolma, ženi koja ih je prevazišla i postala prva Afroamerikanka koja je osvojila nebeska prostranstva ispisujući svoj trag u istoriji ženskog civilnog vazduhoplovstva.
Uostalom, biti pripadnica ženskog pola na kraju devetnaestog i početkom dvadesetog veka, bilo je već samo po sebi problematično. Ako se niste pronalazili u ulogama predodređenim za žene – majke, supruge ili domaćice, pred vama je bio turbulentan put napretka.
Činjenice da je Afroamerikanka i žena, Besi Kolman nije mogla da promeni, ali je iste nisu sprečile da svoje snove ostvari.
Zvezdani uspon naglo je prekinut stravičnom saobraćajnom nesrećom, u kojoj je život izgubila zajedno sa svojim nebeskim saputnikom, baš na današnji dan, 30. aprila 1926. godine.
Njen zvezdani uspon tada je prekinut, u 34. godini. Bila je prva Afroamerikanka koja je imala pilotsku dozvolu.
Rođena je u Atlanti u Teksasu, 26. januara 1892. godine. Bila je deseto od trinaestoro dece svojih roditelja, Džordža Kolmana, Afroamerikanca sa korenima Čiroki Indijanaca i Suzan Kolman, Afroamerikanke.
Devetoro dece je preživelo detinjstvo, što je bilo tipično za ono vreme. Zbog higijenskih uslova, bolesti za koje nije bilo lekova, mnoga deca, nažalost, nisu bila te sreće da dosegnu zrelost.
Mnogobrojna porodica bila je jedina sigurna luka ispunjena ljubavlju, dok je spoljni svet bio mesto opasnosti.
Kolmanova je odrastala u okrutnom svetu, natopljenom siromaštvom i zadojenom oštrom rasnom diskriminacijom. Okruženje u kojem je živela, u najboljem slučaju može se okarakterisati kao izraženo netrpeljivo prema crnačkoj populaciji.
Rodno mesto, u kojem su belci linčovali najmanje devet crnaca u periodu između 1890. i 1920, bilo je sve samo ne bezbedno i sigurno za odrastanje.
Devojčica je gledala svakodnevno očitu netrpeljivost prema svom narodu. Testovi pismenosti, glasačke takse, ekonomske odmazde, bili su mehanizmi zabrane, koji su onemogućavali crnačkoj populaciji da svoje glasove ostvari. Nisu mogli da se voze u železničkim vagonima sa belcima, niti da koriste širok spektar javnih objekata predviđenih za belce. Detinje oči posmatrale su jedan nedruželjubiv, rasnom mržnjom zadojen svet, u kome nije bilo jednakosti.
Kada je mlada Besi prvi put otišla u školu sa šest godina, bilo je to u jednoj jednosobnoj drvenoj kolibi, četiri kilometra hoda od njene kuće. Često je nedostajalo papira, olovaka, školskog inventara za pisanje. Njeno celokupno detinjstvo bilo je zarobljeno kandžama rasne diskriminacije.
Put za Čikago i poznanstvo sa Robertom Abotom
Kada je Besi napunila 23 godine preselila se u Čikago da živi sa dva starija brata, nadajući se da će tamo uspeti da odmota Gordijev čvor svojih ambicija.
Ali „Vetroviti grad“ bio je tek nešto više druželjubiviji u odnosu na rodno mesto. Kada je Kolmanova odlučila da želi da nauči da leti, diskriminacija na rasnoj i polnoj osnovi, sa kojom se suočila, značila je da mora da otputuje u Francusku, kako bi ostvarila svoje snove.
Vojnici avijatičari sa iskustvom Velikog rata na plećima i sa divljim pričama o letačkim iskustvima, zadivili su i zainteresovali Kolmanovu za avijaciju.
Njene letačke snove podsticao je i brat, koji ju je izazivao tvrdnjama da su Francuskinje superiornije od Afroamerikanki, jer mogu da lete. Tim provokacijama podsticao je njenu žudnju za nebom, kao savršenim okruženjem njenih ambicija. U stvari, vrlo mali broj američkih žena, bilo koje rase, imalo je pilotsku dozvolu te 1918. godine. One koje su je imale, uglavnom su pripadale uskom krugu belačkih bogatih porodica.
Svaka škola kojoj je Kolmanova pristupila, odbila je da je primi, jer je bila crnkinja i žena. To su bile prepreke, ukorenjene u samom biću američke nacije sa kojim se snažno suočila, neodustajući. Ali, tu na scenu, kao vetar u leđa, stupa Robert Abot, vlasnik „Chicago Defendera-a“ i jedan od prvih afroameričkih milionera.
Po njegovom savetu, Besi odlučuje da leti u Francuskoj. Francuski jezik nije znala, a kako bi ga naučila podigla je celu svoju ušteđevinu i upisala Berlitz školu jezika u Čikagu, koju je sa uspehom završila. Uz dodatnu finansijsku podršku Abota i još jednog afroameričkog preduzetnika, krenula je u Pariz iz Njujorka 20. novembra 1920.
Kolmanova u Francuskoj, ostvarenje sna
Kolmanova je bila jedina od „svoje rase“ u klasi, ali u roku od sedam meseci naučila je da leti. Prve letačke korake ostvarila je u dvokrilnom avionu od 27 metara, za koji se znalo da se često kvari, ponekad i u vazduhu.
Tokom svoje obuke, Besi je bila svedok avionske nesreće, u kojoj je poginuo jedan od njenih kolega. To je bio užasan šok za njene živce, koje bi neke odvrato od letenja, ali ne i Besi. Međunarodna Aeronautička Federacija dodelila joj je međunarodnu pilotsku licencu juna 1921. godine.
Povratak u SAD i ovacije oduševljene publike
Kada se Besi vratila u SAD u septembru 1921. godine, veliki broj novinara ju je opkolio. „Air Service News“ je zabeležio da je Kolmanova postala „punopravna avijatičarka, prva u svojoj trci.“
Kao počasni gost, pozvana je da prisustvuje potpuno crnačkom muzičkom doživljaju („Black musical Shuffle Along“). Skoro svi prisutno, uključujući nekoliko stotina belaca na sedištima orkestra, ustali su da ovacijama pozdrave prvu „crnu“ damu aeronautičkog saobraćaja.
Besine vazdušne vratolomije
Tokom narednih pet godina Besi je nastupila na mnogobrojnim aeromitinzima. Prvi se dogodio 3. septembra 1922. godine u Garden Sitiju na Long Ajlendu. „The Chicago Defender“ je objavio događaj da će „divna mlada žena“ Besi Kolman izvoditi „vratolomije koje uzbuđuju srca“.
Prema izveštajima novinara iz Kanzasa, više od 3.000 ljudi, uključujući i lokalne visokodostojanstvenike, prisustvovalo je događaju.
Tokom narednih godina Kolmanova je koristila svoju istaknutu poziciju da podstakne druge Afroamerikance da lete. Takođe, odbijala je da nastupa na lokacijama koje nisu prihvatale crnce.
Tragična sudbina crne heroine
Kolmanova je na svoj poslednji tragičan let krenula 30. aprila 1926. godine u Džeksonvilu (Florida). Zajedno sa svojim mladim teksaškim mehaničarom po imenu Vilijam Vilis. Besi se pripremala za aeromiting koji je trebalo da se održi sledećeg dana.
Na 3.500 hiljade metara sa Vilisom za komandama, neosigurani ključ se nekako zaglavio u upravljačkim zupčanicima i avion je neočekivano počeo da pada prema zemlji.
Kolmanova nije bila obezbeđena sigurnosnim pojasom. Dva života su izgubljena, a aeronautička nacija oplakivala je gubitak.
Sećanje na Kolmanovu, zvezdu aeronautike
Iako je njen život bio prekinut u stravičnoj nesreći, sećanje na Kolmanovu je ostalo da živi. Grupa afroameričkih žena pilota je 1977. godine osnovala Klub avijatičara Besi Kolman.
A 1992. godine rezolucijom veća Čikaga traženo je da pošta SAD-a izda marku sa njenim imenom. U rezoluciji se navodi da „Besi Kolman nastavlja da inspiriše hiljade, čak i milione mladih, svojim osećajem za avanturu, svojim pozitivnim stavom i odlučnošću da uspe“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
