Ko su Arnauti i šta je Lekin zakonik kojim su se služili?

Arnaut je stari turski naziv za Albance koji se koristio za celokupno albansko stanovništvo u Osmanskom carstvu, ali vremenom je počeo da se koristi isključivo za Slovene, najčešće Srbe, koji su primili islam i asimilovali se sa severnim Albancima.

Na početku teksta Malog žurnala koji je naslovljen „Stari srpski zakon kod Arnauta“ napominje se da većina tadašnjih Aranuta vodi poreklo od Srba i da su Srbi koji su postali Arnauti primivši islam sačuvali jedan deo svojih starih običaja.

„Aranuti imaju još svojih uspomena koje pripadaju staroj srpskoj istoriji. I oni imaju tradicija o caru Dušanu i Vukašinu Mrnjavčeviću a kako se tvrdi čak čuvaju izvesna stara dokumenta iz stare prošlosti“, piše autor ovog teksta.

Autor dalje u tekstu navodi da je tada počeo da se vraća u upotrebu takozvani „Lekin Zakonik“ koji je nekada i carigradska vlada priznavala, a koji Arnauti zovu „Lekanum“.

Ko je taj Leka?

Kako kaže novinar Malog žurnala, iz istorijskih izvora se može saznati da su u istoriji postojala dvojica starešina sa ovim imenom. Jedan je bio gospodar Leka koji je bio savremenik Kraljevića Marka, odnosno Marka Mrnjavčevića. To je isti onaj Leka o čijoj sestri Rosandi peva narodna pesma u kojoj ona oholo dobija prosce Marka Kraljevića, Miloša Obilića i Relju od Pazara.

Autor kaže da imamo jedan istorijski dokument od ovoga Leke iz 1387. ali ne naglašava koji tačno.

Drugi Leka je bio verovatno unuk ovog prvog i njegvo bogatsvo i dvorovi se pominju u narodnoj pesmi „Od šta beše na čardak prostirka“.

Do tada nije utvrđeno od kog Leke potiče „Lekanum“ ali, kako autor teksta kaže, prirodnije je verovati da potiče od starijeg.

Stariji Leka je verovatno napisao zakonik kad se poput drugih vlastela odmetnuo iz Srpskog carstva nakon Dušanove smrti.

Leka je izgleda toliko dobro poznavao navike i odlike svojih gorštaka da oni ni jedan drugi zakonik nisu hteli osim njegovog i odlučili su da ga koriste i na početku 20. veka.

Lekin zakonik je prvobitno bio napisan ali se vremenom svaki pisani izvor ovog zakonika izgubio, i zato je svaki arnautski plemenski starešina ovaj zakonik morao da zna napamet.

Autonomija „arbanaške samouprave“

Ovaj zakonik su koristili Albanci i Srbi koji su živeli sa njima u zajednici, i on je i ostao na snazi čak i kada su Turci osvojili te krajeve. Tako je nastala i takozvana „arbanaška samouprava“ na koju si Turci pristali dopustivši Srbima i Albancima da žive kao što su i do tada živeli ali da moraju da ratuju ako ih Osmansko carstvo pozove u rat.

Ovom autonomnom jedinicom unutar Osmanskog carstva je upravljao plemenski zbor koji je mogao da menja i dopunjava Lekin Zakonik.

„Prema tome autonomija severnih arbanaških plemena o kojoj je sada reč svuda u Evropi, nije ništa drugo nego oživljavanje jednoga dela stare srpske kulture, nažalost sami Arbanasi i ne slute da je to tako“, piše novinar Malog žurnala.

Nekoliko načela iz lekinog zakonika

Besa- Data reč i mora se izvršiti bez izuzetka, ko ne ispuni besu sledi mu smrtna kazna. Za neispunjenu besu ne odgovara samo pojedinac već i svi članovi njegovog plemena.

Po Lekinom zakoniku ako vas neko zamoli da se sakrije u vašoj kući morate mu to dopustiti makar vam bio i „najveći krvnik“. Gost se ne sme izdati nikakvoj vlasti makar i po cenu života, a ako gost pogine morate ga osvetiti.

Takođe ako je neko krenuo vama u posetu i na putu do vaše kuće pogine morate ga osvetiti pa čak iako ga pre toga niste poznavali.

Posvađana plemena moraju živeti u miru ako se desi da obrađuju dve njive koje su jedna pored druge.

Ako je neko „prema devojci bio nemoralan“ onda mora da je oženi, a ako to ne želi njegovo pleme mora da plati „12 kesa globe“.

Novinar Malog žurnala završava tekst rečima „Kao što vidite u ovim odredbama ima nečega što podseća na ono zbilja dobro staro vreme“.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 110 godina, tačnije 1912. godine. Predmet analize je dnevni list Mali Žurnal, koji danas ne postoji. Novine su izlazile u Beogradu kao informativni dnevni list od 1894-1915, godine i potom 1920 godine. Vlasnik i odgovorni urednik bio je Jovan Živković. Vremenom, list se razvijao i tematski širio: imao je dobru dopisničku mrežu, pratio je kulturni život i političke događaje.