Lirski tragičar jedne epohe: Na današnji dan rođen Nikolaj Drugi Romanov

Njegovo ime povezano je sa jednim novim svetom koji se rađao na obzorju. Bio je porodičan i veran čovek, neki tvrde žrtva manipulativno-ekscentričnoog mistika Raspućina, slab da se odupre njegovom magijskom uticaju, zbog kojeg je, neki tvrde, izgubio presto.

Njegova vladavina obeležena je spoljno-političkim nemirima, koji su neprekidno tinjali da bi eksplodirali u Februarskoj revoluciji 1917. godine. Prvobitni potres koji je uzdrmao tadašnju Rusiju odigravao se na Dalekom istoku. Ruska težnja ka velikim prostranstvima Dalekog istoka od Japana je napravila neprijatelja i uvukla zemlju u rat koji je otpočeo 1905. godine. Prinuđen da abdicira, presto je napustio 1917. godine. Carska porodica streljana je 17. juna 1918. godine. Nesrećnu ulogu istorija im je dodelila.

Njegova porodična saga ovekovečena je u brojnim, što književnim što filmskim ostvarenjima. Brojne ulice nose njegovo ime. U Beogradu u Ulici kralja Milana postavljen je njegov spomenik 2014. godine.

O Nikolaju Drugom Romanovu

Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov rođen je 6. maja 1868. godine . Bio je poslednji imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske. Bio je sin i naslednik Aleksandra Drugog i Marije Fjodorovne (danske princeze Dagmar).

Posle dugotrajne borbe dobili su dugo iščekivanog prestolonaslednika. U samom početku njegove vladavine Rusija se mogla podičiti značajnijim ekonomskim razvojem. Ali, prve turbulencije već su bile na pomolu. Pritisnuta socijalno-političkim potresima, zemlja je bila gladna za reformama. Stoljipinovim reformama, nastojali su da od umorne i posustale zemlje stvore modernu i idealnu imperiju.

Ratom sa Japanom, nestabilno stanje je pogoršano. Pod pritiskom Februarske revolucije, abdicirao je sa prestola 1917. godine. Odlukom Privremene vlade u leto 1917. godine sa porodicom je upućen u Toboljsk.

U kućnom pritvoru, dane su provodili zatvoreni bez kontakta sa spoljnim svetom, izuzev čuvara sa kojima su komunicirali. Jedne večeri pozvani su u podrum i besomučno streljani, svih sedmoro, porodično. Sudbina je nekad izuzetno ironična.

Aleksandrovski dvorac – Porodično gnezdo, jedino mesto na kome se Nikolaj osećao rasterećeno

Nikolaj Romanov i Aleksandra Fjodorovna imali su četiri kćerke i jednog sina: Olga, Tatjana, Marija, Anastasija i Aleksej, naslednik carskog prestola. Olga i Tatjana, dve najstarije činile su tzv. „Veliki par“, dok su Marija i njena mlađa sestra Anastasija bile poznate kao „Mali par“. Sve četiri smislile su akronim „OTMA“, po kome su bile poznate u bliskim društvenim krugovima, a koga su smislile prema početnim slovima njihovih imena.

Aleksandrovski dvorac bivša je carska rezedencija, u blizini Carskog sela, udaljen 45 kilometara od Sankt Peterburga. Ova rezidencija, bilo je mesto gde se carska porodica opuštala. U dodiru sa posetiocima bila je daleko manje zvanična. Aleksandrovski dvorac je bio epicentar dešavanja za vreme njegove vladavine.

Novi šmek Aleksandrovskog dvorca

Na užas dvorske svite, Aleksandra i njen arhitekta Melcer izabrali su novi stil ukrašavanja, Jugendštal ili Art Nuvo. Aristokratija je smatrala da takav stil nije dostojan njihovih carskih veličina i da više priliči srednjoj klasi. Jedna od ovih enterijerskih inovacija, koja je veličanstvenu raskoš zamenila minimalističkom jednostavnošću je Aleksandrina Javorova soba.

Tokom vladavine Nikolaja Drugog, u palatu je uvedena struja, a opremljena je i telefonskim sistemom. Hidraulični lift, koji je Aleksandrinu sobu povezivao sa dečijim sobama na drugom spratu, postavljen je 1899. godine. U polukružnoj dvorani izgrađena je bioskopska sala, u kojoj je carska porodica provodila veliki deo vremena.

U biblioteci, koja je Nikolaju služila kao kabinet u kome se sastajao sa svojim visokodostojanstvenicima na radnom stolu i policama, bilo je fotografija njegove dece, raznog uzrasta, od perioda kad su bile bebe, preko odrastanja, do tadašnjeg uzrasta.

Sudbina Aleksandrovskog dvorca nakon odlaska Romanovih

Pre nešto što si ih prevezli u Sibir, carska porodica dane je provodila u kućnom pritvoru, u Aleksandrovskom dvorcu. Nedugo nakon odlaska Romanovih u Sibir, deo Aleksandrovskog dvorca pretvoren je u muzej. Drugi svetski rat je završio bez ogrebotina. Ruska vlada mu je dodelila znatna sredstva 2014. godine. Naredne 2015. godine zatvoren je za javnost zabog restauracije. Idiličnost porodičnog  života bila je pomućena Aleksejevom bolešću.

Samoproklamovani mistik na carskom dvoru Romanovih

Georgij Romanov, jedan od najkontraverznijih ličnosti u ruskoj istoriji, neobrazovani sibirski seljak, mistik, samoprooklamovani svetac 1905. godine igrom slučaja ili sudbine upoznao se sa Nikolajem i Aleksandrom. Ali njihovom susretu prethodila je roditeljska zabrinutost za dugogodišnje nežno zdravlje njihovog naslednika.

Naime, Aleksej Romanov je bolovao od hemofilije, bolesti koja sprečava zgrušavanje krvi. Carski par je na dvor dovodio razne stučnjake, koji nisu uspeli da spreče dugotrajno krvarenje. Raspućin je molitvama, hipnozom i svojom isceliteljskom moći sprečio dugotrajno krvarenje.

Njegova ličnost bila je obavijena velom misterije. U širokim narodnim krugovima, bio je poznat pod nadimkom „Seksualna mašina“. Takođe, bio je poznat po organizovanju i učestovavanju u orgijama. No, ova misterija se ne može razrešiti, ne nosi džabe epitet najmisterioznije ličnosti u celoj ruskoj istoriji.

Kako neki autori navode, spekulisalo se da su kraljica i ekscentrični mistik bili u vezi. Da je između carice i mistika postojalo nešto više, navodno je utvrđeno na osnovu pisama koja je Aleksandra Raspućinu pisala. Ali sve i dalje ostaje u sferi pukog nagađanja.

Rapućinovo ubistvo i nestanak sa carskog dvora

U noći 30. decembra 1916. godine Jusupov je pozvao Raspućina sa izgovorom da njegova supruga Irina želi da ga upozna. Ali Irena se nije nalazila u palati. Jusupov je izjavio da je odveo Raspućina u podrum, gde mu je ponudio kolače posute otrovom. Ali Raspućin im nije podlegao i zahtevao je da vidi Irenu u palati.

Pošto otrov nije delovao Juspupov je otvorio vatru, ali je Raspućin ustao po drugi put. Četvrti hitac bio je presudan, Raspućin je oboren. Po belosvetskim kuolarima kruže priče da je predvideo sopstveno smaknuće.

Zbog nasilja revolucije i i boljševačkog terora, Raspućinove reči zvuče proročki: „Bez mene će se sve srušiti“.