Pipi Duga Čarapa bez nje ne bi postojala

Iza sebe je ostavila stotinak knjiga koje su prevedene na više od 90 jezika, uključujući i latinski i prodate u više od 160 miliona primeraka širom sveta.

„Pipi Duga Čarapa“ je najpoznatiji roman Astrid Lindgren. Inspiraciju za ovu priču spisateljica je pronašla pričajući priče svojoj ćerki Karin, koja je jedne večeri poželela da čuje priču o Pipi.

Knjiga o neobičnoj devetogodišnjakinji crvene kose sa kikama i pegavog lica Pipi Dugoj Čarapi ili Pipiloti Viktuali Rulgardini Krusmjanti Efraimsdoter Lungstrump, kako je njeno puno ime, objavljena je 1945. godine i ubrzo je postala omiljena među brojnim generacijama. Ušla je u školske lektire, dobila brojne kratke i dugometražne ekranizacije.

Iako je roman bio veoma popularan među decom, izazvao je brojne kontroverze među odraslima jer su mnogi smatrali da junakinja knjige koja prkosi svim pravilima nije dobra za omladinu.

Naime, smatralo se da tvrdoglava devojčica koja upada u razne nevolje daje loš primer drugoj deci. Ono što je ipak nezanemarivo je to što svaki od nastavaka iz serijala o Pipi Dugoj Čarapi nosi veoma važne pouke o prijateljstvu, ljubavi, darežljivosti i hrabrosti i, kako je autorka sama rekla, „pruža veselje i zabavu deci“.

Kontroverzna je bila ne samo za tadašnje švedsko društvo, nego i mnoge druge evropske zemlje u kome su prevodi „doterivani“, kao što je to bio slučaj u Nemačkoj i Francuskoj, Pipi Duga Čarapa je jedan od književnih fenomena 20. veka.

Priče o pegavoj crvenokosoj devojčici sa kikama, čija je majka na Nebu, a otac je kralj crnaca na pacifičkom ostrvu Kurekureduton, zbog čega odrasta sama sa tačkastim konjem Malim prijateljem i majmunom Gospodinom Nilsonom, nadjačale su strahovanja konzervativnijih krugova da će loše uticati na vaspitanje dece, a na neki način predefinisale su i dotadašnje uloge dečaka i devojčica.

Danas se Pipi smatra „prekretnicom u savremenoj književnosti za decu i možda najuticajnijom dečjom knjigom svih vremena“ jer, kako ističu književni kritičari, „inspiriše decu da porastu u ljude koji će misliti svojom glavom i boriti se za lepši svet“. Knjige o Pipi Dugoj Čarapi na srpski prvi je 1966. preveo Čedomir Cvetković.

Osim romana o Pipi Dugoj Čarapi, njene najpoznatije knjige su: „Majstor detektiv Blumkvist“, „Moj sin Mio“, „Karlson na krovu“, posebno popularan u Rusiji, „Razmo u skitnji“, „Luckasta Lota“, „Lota pravi lom“, „Emil iz Leneberje“, „Braća Lavlje Srce“, „Ronja, razbojnička kći“.

Zbog velikog doprinosa književnosti odlikovana je Nagradama „Andersen“, „Luis Kerol“, „Milderd Batčelder“, Uneskovom književnom nagradom. Nobelovu nagradu za književnost Astrid Lindgren nikad nije dobila iako je više puta bila nominovana.

U čast Astrid Lindgren, njen švedski izdavač „Raben i Sjongren“ je, povodom njenog 60. rođendana, osnovao godišnju nagradu sa njenim imenom, koja se dodeljuje najboljem švedskom piscu za decu.

Posle njene smrti švedska vlada je njoj u čast ustanovila najveću novčanu nagradu na svetu za književnost za mlade Astrid Lendgren Memorijal (ALMA), od pet miliona švedskih kruna.

Originalni rukopisi Astrid Lendgren čuvaju se u Kraljevskoj biblioteci i u Stokholmu i nalaze se na Uneskovoj listi svetskog pamćenja, njen lik štampa se na švedskim papirnim novčanicama, ima i svoj asteroid 3204 Lindgren koji je 1978. otkrio ruski astronom Nikolaj Černik.

Izdavačka kuća „Odiseja“ iz Beograda povodom obeležava 15 godina rada 2018. godine pokrenula je biblioteku „Pipi“, koja je zamišljena kao zbirka najlepših knjiga švedske književnice za decu i scenografa Astrid Lindgren.

Ljubitelji lika i dela ove švetske književnice danas mogu da razledaju njen dom u Stokholmu, u kome je stvarala svoje knjige za decu, a virtuelna poseta može da počne OVDE.

Borila se i za prava dece

Astrid Lindgren je bila i društveno angažovana – borila za prava dece, zaštitu životinja i protiv nuklearnog naoružanja.

Sećanja na srećno detinjstvo, koje je imala na seoskom imanju u mestu Nes pored Vimerbija, u Smolandu na jugu Švedske, utkana su u mnoge njene priče. Međutim nije samo ušuškani svet učinio njene knjige za decu tako neodoljovim. I ozbiljne teme kao što su beda, nasilje i smrt ona nija zaobilazila.

„Deca će jednoga dana preuzeti kormilo ovog sveta, ako od njega još nešto ostane. Ona će, kao odrasli odlučivati o ratu i miru, o društvu u kojem budu želeli da žive.“

Šveđani su je 1999 izabrali za sunarodnicu veka. Zahvaljujući Astrid Liondgran Švedska je posle njenog čuvenog govora u Frankfurtu 1978. bila prva zemlja koja je zakonom zabranila fizičko nasilje prema deci.

U tom čuvenom govoru primajući prestižnu nagradu za mir nemačkih knjižara Astrid Lindgren je ispričala priču o dečaku koji je sam morao da traži prut kako bi dobio batine od majke:

„Dečak je tražio i tražio i tražio. Na kraju se plačući vratio kući i rekao: Nisam našao prut, ali evo ti kamen pa možeš da ga baciš na mene. Čuvši to mama se i sama rasplakala videvši sve odjednom očima deteta. Kamen je stavila na vitrinu u kuhinji i tamo je ostao kao stalna opomena na obećanje koje u tom trenutku sama sebi dala – Nikada nasilje.“