„Španska kragna“ za Šljuku: Kako je Danas pre 20 godina pisao o obračunima kriminalnih klanova?

Devedesete su obilovale različitim klanovima širom Beograda, a neretko su isti bili i u međusobnim sukobima. Borili su se za prevlast na ulici, za lokale koji su „u njihovoj zaštiti“, za poslove i uticaj.

Jedan od najjačih kriminalnih klanova tog vremena bio je Zvezdarski, a njega je vodio Sredoje Šljukić Šljuka.

Profesionalna likvidacija braće Šljukić izvedena je na autoputu Beograd-Šid u traci koja vodi iz novog u stari deo grada.

„Napad je izveden kao u najboljim klimi filmovima. Audiju A8 (BG 77-72 – datum i godina Šljukinog rođenja!), u kome su bila braća Šljukić, put je presekao automobil, čiji vozač je usporio i primorao ih da stanu. Onda se sa druge strane pojavilo drago vozilo, koje im je preseklo odstupnicu. U traci pored ‘audija’ u kome su bila braća Šljukić tada se zaustavio i treći automobil, sivi ‘audi 100’. bez registracija, iz koga su napadači otvorili rafalnu vatru i izrešetali žrtve“, opisao je događaj novinar lista „Danas“ Aleksandar Roknić.

Za volanom je sedeo Sredoje Sljukić, dok je Zoran bio pored njega.

„U kolima je na zadnjem sedištu bio i Šljukićev telohranitelj Velibor Ćirović (30), koji se u trenutku napada bacio na pod kola, tako daje samo lakše povređen. Ćirović je posle napada izašao iz kola i pokušao da zaustavi neki automobil kako bi odvezao povređene drugove, ali je na kraju, ipak, sam odvezao braću Šljukić do Urgentnog centra“, navodi se u tekstu.

Epilog je da je Zoran Šljukić bio ubijen na licu mesta, dok je Sredoje Šljukić podlegao povredama u Urgentnom centru.

Pogođeni su sa više hitaca u glavu i telo. Policija je blokirala taj deo građa bezuspešno pokušavajući da uhvati ubice.

Nešto kasnije, zbog uviđaja, blokirana je i traka autoputa. Na mestu napada pronađeno je 30 metaka iz automatskog oružja kalibra 7.62 milimetara.

„Prvi rezultati istrage pokazuju da je Sredoja Šljukića, četrdesetak minuta pre napada neko pozvao telefonom i zakazao mu sastanak ispred ‘Taša’. Šljuka, očigledno, ništa nije posumnjao, pa je na dogovoreni sastanak krenuo samo s bratom Zoranom i Ćirovićem“, prve su informacije koje su mediji dobili.

Analizom telefonskih poziva, istraga je utvrdila i da je neposredno pred smrt Šljukić zvao jednog bliskog prijatelja, da je nekoliko puta okretao njegov broj, ali nije mogao da ga dobije i da su pri poslednjem pokušaju da uspostavi vezu zapraštali meci.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs. 

Poznati recept

„Zakazivanje sastanka telefonom, a zatim likvidacija, nije neuobičajen metod u poslednjih nekoliko ubistava u Beogradu“, podsetio je novinar Danasa.

Na taj način ubijen je i novosadski biznismen i bivši komandant Srpske dobrovoljačke garde Branislav Lainović Dugi ispred hotela „Srbija“, Zoran Dimitrov Žuća – ubijen je posle poziva na pejdžer, kao i Predrag Jokić, ispred zgrade u Balkanskoj 8 dve godine ranije.

U prilog tezi da je ubistvo braće Šljukić profesionalno smaknuće, piše u tekstu, ide i to da se ovakva likvidacija među profesionalcima naziva „Španska kragna“.

„U pitanju je naziv za likvidacije u pokretu, kada napadači, po pravilu, koriste tri vozila. ‘Ljudi’ iz prvog vozila imaju zadatak da velikom brzinom preteknu auto u kojem se nalazi potencijalna žrtva, dok se druga kola, takođe, velikom brzinom uglave iza vozila žrtve. Razlog za to je da se auto žrtve ne bi slučajno zaustavio, okrenuo i pobegao“, pojašnjenje je termina.

Treći auto, istog momenta pretiče i sa leve strane vozila žrtve blokira eventualno bekstvo i kada se poravna sa žrtvmim vozilom, iz njega najmanje jedan, a najčešće dvojica napadača, počinju da pucaju.

„Ne pamtim kada sam stavio pancir. Čega da se bojim? Policija pominje orga nizovani kriminal. Nema toga u Srbiji. Ne može se grupa klinaca, koji obiju tri automobila smatrati organizovanim kriminalom. Smejem se svaki put kada u novinama pročitam o sukobu gangova. Onda me, naravno, povežu sa nekim ranjavanjem, privedu i mnogo vremena provedem i policiji. Šta je bilo sa Taletom? Mesec dana bio sam u pritvoru, da bi na kraju priveli odgovorne i osudili ih“, govorio je svojevremeno Šljukić.

Nastavak obračuna

Nekoliko dana pre Šljukićevog ubistva u Beogradu je održano savetovanje na temu „Organizovani kriminal i bezbednost u Srbiji“ i tada je Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Srbije, izjavio da su „organizovane kriminalne grupe eliminisane iz krijumčarenja naftnim derivatima“ i da su zbog toga „brojne takve kriminalne grupe bile prinuđene da preusmere svoje kriminalno delovanje na klasične kriminalne operacije, poput iznuda i ucena“.

„U prethodne dve godine znatno je suženo polje delovanja organizovanog kriminala, posebno u oblasti šverca cigareta, oružja, municije, belog robija“, rekao je Mihajlović tada.

Pitanje koje se u ovakvim situacijama neminovno postavljalo je ko su nalogodavci ovog ubistva, ko su izvršioci i koji je motiv?

Ipak, tek se vremenom saznalo da su za Šljukićevo ubistvo bili odgovorni niko drugi do ozloglašeni „Zemunci“ – Milan Luković Kum i Sretko Kalinić.

Sretko Kalinić, koji robija u požarevačkoj Zabeli zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i likvidacija „zemunskog klana”, u svojoj knjizi „Zemunski klan – ko je ko” razotkrio je kako su ubili nekoliko „velikih“ imena beogradskog podzemlja, među kojima se našla i po koja reč o Šljukinom ubistvu.

U ovoj likvidaciji je, kako tvrdi Kalinić u knjizi, učestvovao i Dejan Milenković Bagzi, koga Kalinić naziva „Lizoguz Dušana Spasojevića”.

„Pričaju da je Dušan iz straha naredio Šljukino ubistvo. Ne sećam se zašto je Dušan naredio ubistvo Šljuke. Nije iz straha. Zaboravio sam pravi razlog, mislim da je to bilo zbog kompleksa, jer je Šljuka imao pratnju od pet automobila. Dušan ništa nije prepuštao slučaju. Rešavao je prodija. Kad su nam javili da Centra ‘Sava’, sa bratom bleme pre nego što nastanu. Dok pišem ovo, prisećam se da je govorio: ‘Šta će njemu tolika pratnja, koga se on boji? Sigurno nešto planira.’ Pitao je, po običaju, da li to može da se završi, a ja sam mu, kao i uvek, odgovarao da možemo da uništimo svakog neprijatelja. Ubrzo posle toga počeli smo da pratimo Šljuku. Kada je izašao na auto-put, krenuli smo za njim, punim gasom. Tada je Dejan Milenković Bagzi vozio metalik sivi ‘audi 8’, kojim je pretekao ‘audi A8’, u kome su bili Sredoje i Zoran Šljukić. Kum (Mile Luković) i ja smo ih sje*ali. Vozio je skroz u levoj traci na auto-putu za Niš. Približavali smo mu se velikom brzinom, mislim da smo išli 200 na sat. Lizoguz Dušanov Bagzi mu je više puta blicao da se skloni. Tada smo išli oko 160 kilometara na sat, možda i više. Šljuka je prvo ignorisao blicanje, ali se na kraju sklonio udesno i tu je završio karijeru“, detaljno svedoči Kalinić o poslednjim trenucima žestokog momka sa Zvezdare.

Dušan Spasojević, kako je pisao Kalinić, teško je poverovao da je Šljuka mrtav.

„Ubistvo Sredoja Šljukića je nastavak obračuna koji su obeležili minulih deset godina. Poslednje ubistvo samo dokazuje da su ti centri moći netaknuti i za vreme nove vlasti. Šljukino ubistvo dogodilo se samo dan pred predsedničke izbore i sigurno je da će se negativno odraziti na današnju vlast“, kazao je Marko Nicović, bivši načelnik Odeljenja za droge beogradskog SUP.

On je tada objasnio da poslednji događaji demantuju izjavu srpskog ministra policije da je Srbija sve bezbednija i napominje da je po jednoj analizi američke administracije Srbija na prvom mestu u Evropi po „sačekušama“.

Kao osnovni motiv Šljukićevog ubistva, Nicović je tada naveo eliminisanje protivnika u podeli moći, kako podzemne, tako i ekonomske, što će se ispostaviti kao tačno.

Kada se govori o neraščišćenim računima, često se u javnosti pojavljivala priča da je zvezdarski klan, za čijeg je vođu Šljukić slovio, godinama pre bio u velikom sukobu sa voždovačkim klanom, kao i sa Surčincima.

Razlog sukoba sa Voždovčanima je bio taj što je pre nekoliko godina ranije jedan od pripadnika Šljukine ekipe na splavu ubio Bojana Banovića, a teško ranio čuvenog Miodraga Miju Baškalovića, koji posle smrti Gorana Vukovića važio za vođu Voždovčana.

Šljukić se u razgovoru sa prijateljima žalio kako mu policija stalno pretresa kuću i pitao se zašto uvek diraju njega, a „Surčin niko ne sme da takne, iako je pun svega i svačega“ i istovremeno odgovarao da je to zato što „Surčinci imaju jake zaštitnike u vlasti“.

U danima nakon Šljukinog ubistva pominjali su se i politički motivi zbog kojih je Šljuka navodno stradao.

Naime, on je nekada bio član SPS. a o razlozima zašto je postao član partije bivšeg predsednika SRJ svojevremeno je rekao daje „smatrao da su njihova uverenja pravilna i pristupio sam im“.

„Ubrzo je sve počelo da ide u drugom smeru, pa sam odustao. Pozivali su me na sastanke, ali se nisam odazivao“, izjavio je Šljukić.

Međutim, pričalo se i da je Šljukić sa prijateljima obezbeđivao Vidovdanski sabor 2002. godine Srpskog pokreta obnove ispred Savezne skupštine i da je njegovo obezbeđenje te večeri uspelo da spreči sukob Vukovih i pristalica socijalista, koji su se u jednom trenutku sreli kod zgrade Vlade Srbije.

Šljukić je poslednji put u javnosti viđen na završnom mitingu predsedničkog kandidata Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice na Trgu Republike.

I tada se sa svojim prijateljima starao o bezbednosti učesnika mitinga.

Krajem maja 2002. godine beogradska policija je na splavu-brodu „Sava“ kod dvojice Šljukinih telohranitelja, Milutina Džudovića iz Bijelog Polja i Velibora Ćirovića, pronašla pištolje za koje nisu imali dozvole. Policija je tada saopštila da su s njima u društvu bili Šljuka, Željko Rutović i Aleksandar Mrkić, kod kojih nije pronađeno oružje, ali su Šljukini advokati demantovali da on ima ikakve veze s privedenima.

Šljukić je beogradskoj javnosti postao poznat posle pucnjave u fitnes klubu u sportskom centru Voždovac, oktobra 1995. godine, kada je od zalutalog metka stradala gošća lokala Tatjana Nikolić.

Na Šljukića i njegovog druga Srđana Adžemovića pucali su Bane Grebenarević i još jedan napadač. Grebenarević i njegov prijatelj Zoran Šubara ubijeni su na Bežanijskog kosi 29. marta 1996. godine.

Jedan od Šljukinih telohranitelja, Veljko Radovanović ubijen je 24. septembra 2001. godine u pucnjavi kod restorana „Tabor“ na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ulice Gospodara Vučića. Tom prilikom ranjen je i dragi čovek iz Šljukinog obezbeđenja Miloš Stanković.

Zoran Bošković, biznismen iz Bijelog Polja, ispalio je na njih šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar kralja Aleksandra. Pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Šljukića i Boškovića, koji ni do 2002. godine nije uhapšen. Za njim je policija raspisala potemicu.

Februara 2001. godine Šljukić je priveden u beogradsku policiju posle ubistva Milutina Šćepanovića, zvanog Mića Križan, dok je 1998. godine bio optužen da je pokušao da ubije Zlatana Šehovića, ali ga ovaj nije identifikovao na suočavanju kod istražnog sudije.

Takođe, dobro obavešteni krugovi tvrde daj e Šljukić na početku karijere, početkom devedesetih, često bio viđan u društvu oko obezbeđenja premijera Srbije Zorana Đindića.

Bez dokaza

Kako piše u tekstu dnevnog lista „Danas“ od pre 20 godina, interesantno je da Šljukiću umešanost u bilo kakve nezakonite poslove nikada nije dokazana.

„Nisam kriminalac, to je glupo reći. Kriminalci stalno prave probleme, provode mnogo vremena po zatvorima. Ja nikada nisam bio u zatvoru, osim u istražnom postupku“, izjavio je svojevremeno Šljukić.

Govoreći o glasinama da je umešan u trgovinu narkoticima Šljukić je tvrdio – da su „to tek gluposti“ i da može da se zakune da je njegovo „društvo najčistije od svih beogradskih“.

„Drogu ne podnosim, narkomane ne mogu da gledam. Samo sport i ništa više“, izjavio je Šljukić.

O svojoj imovini govorioje da „ništa nije stečeno protivzakonito“ i da je novac kojim je započeo biznis dobio od oca, „koji je više od 15 godina radio u inostranstvu“.

„Bilo mi je glupo da to pričam, jer nisam želeo da mi kažu da sam mamin i tatin sin. Svi žele da budu problemčići. Ali, prošla su vremena kada su se organizovale grupe sa Dorćola, Zvezdare, Voždovca i išle jedne protiv drugih. To odavno nikog ne interesuje. Došla su druga vremena, kada se svi okreću biznisu i novcu. I mogu glasno da kažem. Nikada ne bih mogao bez roditelja. I svoje dece“, rekao je tada Šljukić.

A popis njegove imovine bio je zaista fantastičan. Dve modeme benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i na Bežanijskoj kosi, suvlasništvo u diskoteci „Taš“ i vlasništvo nad nekoliko lokala u Beogradu, velelepna kuća na Bežanijskoj kosi…

Mesec dana pre ubistva Šljukić je, navodno, prodao svoju benzinsku pumpu u Malom Mokrom Lugu, za fantastičnu sumu od oko četiri i po miliona evra.

„Ubistvo Sredoja Šljukića Šljuke je drago ‘veće’ ubistvo u poslednjih nekoliko meseci posle ubistva generala Boška Buhe. Veza? Nema je, osim možda preko nalogodavaca ubistva. Međutim, oni kao i dosad ostaju nepoznati, upravo kao i u svim prethodnim slučajevima kada su ubijani ‘najviđeniji’ ljudi beogradske policije i podzemlja. Javnost, a verovatno i policija, za sada, može samo da nagađa. Poslovni aranžmani, raniji neraščišćeni ‘računi’, netrpeljivosti, sujete… U Beogradu je u poslednjih desetak godina ubijeno preko pedeset ‘viđenijih’ Beograđana, a da nijedno od tih ubistava nije rešeno. Zato i statistički podatak koji je ministar Dušan Mihajlović i izneo na jednoj od konferencija za novinare da je ‘Srbija posle Češke zemlja sa najmanje kriminala u Evropi’, posle ovog surovog ubistva deluje zabrinjavajuće i ne obećava bezbednije dane“, zaključak je novinara Aleksandra Roknića u tekstu svega nekoliko dana nakon ubistva Sredoja Šljukića.

Iako je Kalinić danas iza rešetaka, a veliki deo tada aktuelnih aktera ili tragično završio ili pobegao, novi klanovi popunjavali su praznine beogradskog podzemlja, nastavljajući tradiciju devedesetih godina samo sa novim, u pojedinim aspektima surovijim, licima.