U Jugoslaviji zabranjen, u svetu uveliko u upotrebi: Kako se koristio bežični telefon pre 100 godina?

Pomoću telefona bez žica je putnik sa jedne lađe koja se nalazila u Atlantskom okeanu mogao da govori sa čovekom iz San Franciska koji je na obali Tihog okeana, pisalo je Vreme.

Aparat za primanje bežičnih telefonskih razgovora je bio vrlo prost, što svedoči i činjenica da ga je velika većina ljudi koji su živeli u većim varošima nabavila. Bio je i pristupačan – koštao je nekoliko stotina franaka.

U početku se na aparatu mogla čuti samo vremenska prognoza. Zatim su uvršteni i izveštaji sa sportskih trka, berze i politike, zbog kojih dolazi i do prve konkurencije sa štampom. Kada su u program aparata dodani i koncerti i predstave, postalo je jasno da će bežični telefon postati neophodna potreba svakog čoveka, ističe Vreme.

Takođe, dobra stvar aparata je bila i to što se zvuk mnogo bolje čuo, za razliku od običnog telefona gde su postojali šumovi. Glas je zadržavao svoju jačinu i moglo se tačno čuti šta je sagovornik izgovorio.

Kod nas telefon bez žice, u to vreme, još nije stupio u upotrebu. Za privatna lica još nije postojala ni bežična telegrafija. Oba aparata su bila zabranjena jer, kako Vreme piše, postojala je bojazan od špijunaže. Slična zabrana je tada bila na snazi i u Turskoj. U drugim državama se znalo da će špijuni zasigurno koristiti bolje tehničke izume od ovih.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 100 godina, tačnije 1922. godine. Predmet analize je dnevni list Vreme, koji danas ne postoji. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u periodu između dva rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.