Najčešća među bolestima za koje nismo čuli

 Težina bolesti varira, a smatra se da oko tri odsto odraslih ima simptome zbog kojih se obraća lekaru, 0,5 odsto dece 8-11 godina i svaki stoti adolescent 12-17 godina.

Sindom nemirnih nogu opisan je još 1672, ali je tek nedavno ponovo privukao pažnju istraživača i javnosti. Reč je o relativno retkoj bolesti, koja je godinama zanemarivana i primećivana samo od strane bolesnika i članova njihovih porodica. Neobičnost njenog ispoljavanja, pojava samo noću, kod kuće, bila je razlog da se bolest često posmatra kao oboljenje „u glavi“, neorganske prirode – objašnjava dr Marina Svetel, sa Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije.

Karakteriše se neodoljivom potrebom za kretanjem i pomeranjem nogu, uobičajeno praćenom ili uzrokovanom neprijatnim senzacijama u nogama, pogoršanjem simptoma u mirovanju, pri sedenju i ležanju i smanjenjem ili prestankom simptoma sa kretanjem. Simptomi se pogoršavaju uveče ili u toku noći. Potreba za kretanjem i osećaj neprijatnosti u nogama moraju se javiti istovremeno, kako bismo tvrdili da neko pati od RLS.

Prema rečima dr Svetel, pacijenti tegobe opisuju kao bockanje, osećaj pečenja, hladnoće, dubokog bola, crva koji se kreću kroz krvne sudove i kao značajne provocirajuće momente navode sedenje, ležanje, vožnju avionom, pozorište, večere i monotone poslove.

Kako bolest ne prati izmena struktura centralnog nervnog sistema, niti promena biohemijskih parametara, osnovu za dijagnozu čine navedene subjektivne smetnje koje je prihvatila i izdvojila Internacionalna grupa za praćenje RLS, ističe dr Svetel. Ista grupa je definisala i grupe osoba koje su imale dovoljno ozbiljne smetnje da bi bile lečene (najmanje dva puta nedeljno, onesposobljavajuće). Osim navedenih kardinalnih simptoma dijagnozu podržavaju i dobar terapijski odgovor na lekove koji stimulišu dopaminske receptore, pozitivna porodična anamneza i periodični pokreti nogu (ponavljano savijanje prstiju, stopala, kolena i kuka u pravilnim intervalima i sa određenom frekvencom u toku noći).

Razlog nastanka sindroma nemirnih nogu nije poznat. Verovatno je, međutim, da će bar deo ovih slučajeva biti objašnjen naslednim faktorima. Na njih ukazuju i brojne epidemiološke studije, čiji rezultati pokazuju da 40-92 odsto osoba sa sindromom nemirnih nogu imaju rođake sa sličnim tegobama.

Sindrom nemirnih nogu može biti i simptom drugih bolesti kakve su anemija, nedostatak gvožđa, nizak nivo vitamina B 12, nizak nivo folne kiseline i magnezijuma, trudnoća i reumaidni artritis, naglašava dr Svetel.

Primena nekih lekova (neuroleptici, antiemetici, antihistaminici, blokatori preuzimanja serotonina), polineuropatije, bolesti kičmenog stuba (MS, mijelopatija), bolesti nevoljnih pokreta i psihijatrijske bolesti (psihoze, depresija, anksioznost, napadi panike) mogu imati u nizu svojih simptoma i sindrom nemirnih nogu.

Tri četvrtine osoba sa sindromom nemirnih nogu ima bar dva puta nedeljno problem sa spavanjem – kako poremećaj uspavljivanja tako i održavanja sna, posebno zbog periodičnih pokreta.

Oko 60 odsto saopštava da se bude tri ili više puta u toku noći. Čak dve trećine obolelih žali se da ne može da spava, mirno sedi, uživa u druženju, putovanju, gledanju filmova.

Dugotrajna neispavanost mogla se dovesti u vezu sa kognitivnim deficitom. Drugi značajan problem predstavlja depresija, koja se javlja kod četvrtine obolelih. Umanjen kvalitet života prijavljuje trećina bolesnika.

Još uvek nije poznat tačan mehanizam nastanka bolesti, ali je verovatno da neki događaji dovode do poremećaja senzorimotorne integracije u centralnom nervnom sistemu.

Lečenje simptomatskih slučajeva zasniva se na otklanjanju potencijalnih uzroka bolesti. Ukoliko je u pitanju nedostatak gvožđa, folata, magnezijuma ili vitamina B 12, oni se nadoknađuju. U slučajevima u kojima postoje problemi na nivou leđne kičme, perifernih živaca ili mišića – potrebno je lečenje uzročnih bolesti.

Pretpostavljeni problem u prenošenju dopamina bio je razlog da se za jedan od osnovnih lekova za lečenje sindroma nemirnih nogu smatra dopamin (levodopa) ili agonisti dopaminskih receptora. Iako je korišćenje levodope pokazalo adekvatnu efikasnost, pokazalo se da njegova dugotrajna primena može dovesti do „rebound“ fenomena, koji se odlikuje pojavom težih simptoma ranije u toku večeri, uz ponovnu pojavu u drugoj polovini noći.

Dr Svetel naglašava da studije pokazuju povoljan efekat dopaagonista u kontroli RLS. Oni manje često izazivaju rebound fenomen. S druge strane, alkohol i antidepresivi mogu pogoršati tegobe. Opiodi su se pokazali kao efikasni, a benzodijazepini samo utoliko što utiču na san.