Nanoplastika čak i u biljkama

Naime, grupa kineskih naučnika otkrila je da biljke kroz svoje korenje mogu da apsorbuju nanoplastiku iz tla. Jedan od glavnih ciljeva njihovog istraživanja, objavljenog nedavno u naučnom časopisu Nature Nanotechnology, bio je da ustanove koliko duboko plastika prodire u strukturu biljke, kao i kako se to održava na njenu biologiju i genetiku.

Oni su u laboratorijskim uslovima Arabidopsis thaliana – jednogodišnju, cvetajuću biljku koja služi kao model organizam u biologiji i genetici – izlagali različitim količinama delića plastike manjih od 100 nanometara. Imali su, takođe, i jednu kontrolnu grupu sa zemljištem u kojem nije bilo plastike. Biljke su pustili da rastu, u prostoriji u kojoj se temperatura kretala oko 22 stepena Celzijusa, deset dana, a zatim su proučavali posledice svog eksperimenta.

Ispostavilo se da su ovi delovi plastike toliko mali da su bili u stanju da prodru u tkivo korena, gde su onemogućavali ovom biljnom organu da izvrši adekvatnu apsorpciju vode iz zemljišnog tla. Kineski istraživači takođe su otkrili da nanoplastika sprečava biljke da dostignu odgovarajuću visinu i negativno utiče na razvoj semena. Međutim, kada su detaljnije ispitali genetičku strukturu biljke, ostali su potpuno zatečeni onim što su videli. Analiza njene RNK sekvence ukazivala je da nanoplastika možda škodi otpornosti biljke na bolesti. Ipak, ove naznake nisu još uvek definitivno potvrđene, tako da kineski naučnici sprovode dodatna istraživanja kako bi utvrdili šta je slučaj.

No, sve i da se pokaže da plastika ne menja genetičku strukturu biljke, ostali rezultati do kojih su došli ovi istraživači više su nego zabrinjavajući. Naime, mi konzumiramo biljke kao hranu, svakodnevno. A u poljima se često mogu naći veliki objekti poput plastičnih folija, koje se koriste za uzgajanje određenih biljnih kultura, a čiji delići mogu završiti u zemljištu, pa samim tim i u biljkama.

Sve je to još drastičnije prisutno u zemljama gde ekološka kultura nije visoka i gde plastične kese i slični predmeti, koje ljudi neodgovorno bacaju, raznosi vetar po usevima i voćnjacima. Međutim, slično istraživanje iz prošle godine utvrdilo je da su vetar, ponekad i kiša, u stanju da gotovo neviljive deliće plastike odnesu čak i u sasvim zabačena mesta, poput nacionalnih parkova prirode ili čak vrhova Pirineja. Što znači da su i polja u kojima se ne koristi ili ne baca plastika takođe potencijalno kontaminirana mirkoplastikom.

Ne treba zaboraviti ni to da se i životinje koje jedemo uglavnom hrane biljnom hranom, te da plastiku možemo uneti i posredno, putem njih, u svoj organizam. Jedno prošlogodišnje istraživanje utvrdilo je da mi u proseku, usled velike zagađenosti morske hrane i pijaće vode ovom materijom, sedmično u sebe unesemo količinu mirkoplastike ekvivalentnu masi kreditne kartice. Ipak, o njenom uticaju na ljudsko zdravlje još uvek se ne zna mnogo, premda je teško pretpostaviti da na njega može delovati blagotvorno. Stoga su brige o bezbednosti naše hrane vrlo utemeljene i realne.

Ukoliko ih budemo zanemarivali i nastavili sa gomilanjem plastike, suočićemo se sa posledicama koje će biti teško, možda čak i nemoguće adekvatno sanirati.