Napadi na ECT, o lekovima se ćuti

Neke od neverica u vezi sa ECT potiču iz mračne prošlosti psihijatrije, kada su u mnogim zemljama pacijenti imali manje zakonskih prava od robijaša. Ne tako davno, fizički tretmani poput lobotomije i ECT mogli su se primenjivati na pacijente bez njihovog pristanka, a ponekad i kao metode kažnjavanja.

Međutim, ne postoji sličan protest onom protiv upotrebe antipsihotika koji su na sličan način nametani ljudima, a čak su korišćeni i za mučenje zatvorenika. I dok se sada mali broj ljudi podvrgava ECT protiv volje, a za to se uvek traži dozvola, ogroman i sve veći broj njih uzima antipsihotike pod lažnim izgovorima, uključujući decu, ranjive odrasle ljude, obolele od Alchajmerove bolesti i ostale pacijente čiji se životi terapijom skraćuju, pri čemu se ne ulaže napor za dobijanje njihovog pristanka.

Iako protivnici ECT smatraju da ova terapija uzrokuje oštećenje mozga, to je teško dokazati. Kao i antipsihotici, antidepresivi i sredstva za umirenje, ECT ima trenutno organsko dejstvo. Međutim, dok ECT retko, ako i uopšte, izaziva jasne kliničke simptome oštećenja mozga, što su pokazala i istraživanja na životinjama, antipsihotici često daju takve rezultate u vidu tardivne diskinezije I drugih sindroma. Isto važi za antidepresive.

Nema diskusije da ECT može da izazove kratkoročni gubitak memorije. Međutim, kritičari imaju teškoća da dokažu postojanje poremećaja pamćenja ili drugih problema kognitivne prirode koji traju duže od tri meseca. Niti se zaboravljanje autobiografskih podataka i nesposobnost memorisanja lista može tek tako pripisati ECT, jer se ECT retko primenjuje samostalno.

U stvari, mali je broj pacijenata koji je podvrgnut ECT, a koji ne uzima i benzodiazepane, koji kada se daju samostalno prave značajne probleme u pamćenju autobiografskih podataka, i antipsihotike, koji uzrokuju teškoće u memorisanju lista imena i telefonskih brojeva, i druge slične probleme. Ipak, za kognitivne poremećaje nakon psihijatrijske terapije ovi lekovi se retko, gotovo nikada, smatraju odgovornim.

To što kritičari ECT ne uspevaju da dokažu ono što se njima čini očiglednim ukazuje na aktivnu zaveru koja ima za cilj minimiziranje problema uzrokovanih terapijom, i sprečavanje oštećenih da traže nadoknadu. Zapravo, na nedavnim seminarima o ECT u Britaniji bilo je malo psihijatrijskih stručnjaka, a dosta predstavnika grupa pacijenata. Ispostavlja se da stručnjaci nisu isuviše zainteresovani za ECT ili se boje da će ih advokati pacijenata kinjiti.

Kao rezultat toga, čak dokazi da se raspoloženje i kliničko stanje pacijenta značajno popravilo nakon ECT mogu biti preinačeni u dokaz da je došlo do oštećenja mozga. Kada se pacijenti ponude da kažu da im je ECT pomogla, ili kada lekarski karton pacijenta ukazuje na klinička poboljšanja zahvaljujući terapiji, očigledni boljici se tumače tako da ukazuju na disinhibiciju i retardiranost koja je posledica oštećenja mozga.

Ima boljih povoda za kritiku u mentalnom zdravlju od ECT. Gde je briga za milione onih koji postaju fizički zavisni od antidepresiva? Gde su protesti protiv tretiranja odojčadi antipsihoticima? Uzimajući u obzir činjenicu da ni jedna kompanija sa trenutno patentiranim lekovima ne sprovodi kampanju da pomogne lekarskom i medicinskom osoblju da prepozna simptome poremećaja u motorici koje pokazuje jedan od deset pacijenata podvrgnutih psihijatrijskoj jedinici, a koji se brzo mogu izlečiti benzodiazepanima ili ECT, kako je moguće da tih simptoma uopšte nema? Zašto je nemoguće naći na internetu bilo išta drugo osim osude ECT i reči hvale za terapije lekovima?

Čini se da kritičari ECT smatraju da ukoliko ne iskoriste svaku priliku da protestuju protiv primene ove terapije, njeni pobornici  će je nametati ljudima kojima nije potrebna. Međutim, marketinški sektori namenjeni maksimiziranju primene ECT ne postoje, što nije slučaj kada je rečo opijatima.

Ovo neracionalno sagledavanje ECT gotovo je sigurno dovelo do još većeg broja ljudi koji su završili na lekovima, što je rezultiralo još većim brojem problema u vezi s memorijom i oštećenjem mozga. Ponekad se čini da se kritičari ponašaju u skladu s romantičnom iluzijom da bi, ukoliko bi mogli da samo ukinu ECT, mentalna oboljenja nestala zajedno s njom. Sigmund Frojd bi bio fasciniran.

Prevela: Marija Kojčić

Autor članka Dejvid Hili je profesor psihijatrije na Univerzitetu u Kardifu; kao stručni svedok učestvovao je na suđenjima za ubistva i samoubistva počinjena pod dejstvom antidepresiva, a doprineo je i tome da američke i britanske vlasti obrate pažnju na ove probleme.