Napoleon u pop kulturi – ko kosi, a ko slamku u nosu nosi?

Nažalost, nije ni približno tako. Konkretno, ako ukucate Napoleon u najveći online pretraživač elektronske biblioteke Z library prvih više desetina naslova koji će vam izaći je jedna te ista knjiga u raznim izdanjima njegovog imenjaka NAPOLEON HILA „KAKO SE OBOGATITI“ jer ljude očigledno mnogo više zanima kako da očas osvoje neki kapital za sebe nego da čitaju o tuđim osvajanjima iz prošlosti.

Ako ukucate u Jutjub Napoleonic films izaći će vam umesto video pregleda očekivanih filmova o slavnom vojskovođi filmovi bez njegovog lika koji su se dešavali u njegovom vremenu poput „Master and Comander“ i „Duelists“.

Kao što ni prvi film Džodi Foster „Napoleon i Samanta“ ne govori o Bonaparti već o devojčici i pripitomljenom lavu, tako ni strip „Napoleon and uncle Elby“ ne govori o ostrvskom zatočeništvu Bonaparte na Elbi već o ujka Elbijevom psu koji nosi vojskovođino ime.

Čak i starostavni proto-strip Gustava Dorea „Istorija Svete Rusije“ zaobilazi u potpunosti Bonapartu – poraz francuskih trupa pod njegovim vođstvom tu je ironično ilustrovan bajkolikim podmićivanjem zime za hladno vreme od Rusa nakon čega ovi prvi beže bez vođe, a sve nacrtani kao skočanjeni termometri.

Nemoguće je danas na net torentima naći ne samo seriju iz 1953. u kojoj Napoleona igra Džejms Mejson (James Mason) nego čak na celom webu i jednu jedinu sliku iz nje da vidimo kako je u toj roli izgledao.

Sa muzikom u vezi sa Napoleonom je, srećom, manji problem jer skoro svi znaju da mu je Betoven posvetio svoju treću simfoniju Eroiku pa posvetu povukao kad se ovaj proglasio carem, za „1812.“ Čajkovskog, kao i za pobedničku evrovizijsku pesmu 1974. gipkih Šveđanki iz grupe ABBA – Waterloo koja ga pominje već u prvom stihu upoređujući njegovu predaju Velingtonu na bojnom polju sa strasnom predajom pomenutih Šveđanki partneru nakon pobede na ljubavnom planu.

Manje je poznato da pesme inspirisane njime imaju i Mark Nofler (Done with Bonaparte), Kinksi (Powerman), Tori Amos (Josephine), Bi Džizi (Walking Back to Waterloo) i Koldplej (Viva La vida) a najmanje da su prve rime o njemu bile one kojima su majke u zemljama na koje je vršio invazije decu pred spavanje njim plašile kao strašnim baukom.

Čak i jedina rokenrol pesma poslata u svemir na ploči zvukova sa Zemlje na Vojadžer sondi – Johnny B Good ne bi počinjala stihom Way down in Louisiana down to New Orleans da Napoleon nije 1803. Americi prodao ovu teritoriju (za tri centa po hektaru) odustavši od kolonijalnih poseda nakon svog gubitka Haitija.

Najpopularnija video igrica u kojoj možete biti Napoleon i osvajati kao on je TOTAL WAR 6.

Današnjim juvenilnim ljubiteljima kompjuterski animiranih crtaća nije promaklo da su komično žuti mali nevaljali Malci (Minions) tokom svoje istorijske epopeje praćenja najvećih predatora tokom povesti od dinosaurusa na ovamo stavljajući im se u službu isto tako služili i samog Napoleona, no kao i svojim ostalim gospodarima više su mu svojom tupavom lakomislenošću pomogli u padu neg u usponu.

Nama starijima koji smo osamdesetih rasli uz crtaće pre Dnevnika ostao je upamćen ne samo glavni prasac iz Orvelove „Farme“ koji nosi njegovo ime već i crtani film Duška Dugouška (Bugs Bunny – Napoleon Bunny Parte) u kome ugursuz zecov na svom večito nekordinisanom putovanju do Albukerkija promašivši podzemni tunel upadne u Napoleonov ratni rov gde ga svojim marifetlucima dovede do potpunog ludila.

Nesretno nacrtani Bonaparta na kraju viče dvojici psihijatara koji ga odvode: „Pustite me, ja sam Napoleon!“, na šta oni odgovaraju sa, „ma to nam skoro svi pacijenti kažu.“

Ovakvo pop-kulturno karikiranje Bonaparte kao sumanutog megalomanijaka prisutno je i u serijalu o Džejmsu Bondu već na samom početku gde u bioskopskom prvencu „Dr No“ Šon Koneri naslovnom negativcu na njegov plan o osvajanju sveta odgovara sa: „I bez vas ludnice su već prepune ljudi koji umišljaju da su Napoleon ili Bog.“

I Konerijev učenik iz serijala o besmrtnom gorštaku mačevaocu Hajlenderu Konoru MekLaudu u trećem delu budeći se iz mrtvih svezan u duševnoj bolnici susreće simpatičnog čovečuljka s molerskom kapom od novinskog papira koji veruje da je Bonaparta. Predstavivši mu se kao njegov najverniji vojnik Martin koji treba da ode da izvrši atentat na Velingtona odobrovoljava ga da mu pomogne u odvezivanju i begu iz mentalne institucije.

Neki od Braće Marks snimili su svoje iskarikirano viđenje istorije sa mladim Denisom Hoperom kao Bonapartom.

Ni Vudi Alen nije odoleo da se ne podsmehne preegzaltiranom Bonaparti u svojoj parodiji na „Rat i Mir“ (Love and Death) u kome ga tumači Džejms Tolkan (direktor škole iz „Povratka u Budućnost“).

Kad smo kod filmova o putovanju kroz vreme, Napoleon je nezaobilazna znamenita ličnost koju susreće većina hronomorfnih namernika od Bila i Teda preko „Posetilaca“, „Dr Whoa“ i „Vremenskih Bandita“, pa sve do „Crnog Guje“ koji greškom svojim vremeplovom napavljenim po DaVinčijevom nacrtu padne na Velingtona pred Vaterlo osiguravši tako da Britanija u sadašnjosti postane Francuska kolonija. Da bi to ispravio, odlazi natrag u prošlost, ali stvari preokrene toliko u svoju korist da on lično postane doživotni engleski vladar.

https://www.youtube.com/watch?v=qt3eyeO0R94

Kad su ozbiljnija tumačenja u pitanju ser Lorens Olivije je kao najbolje od svih nekoliko stotina izdvojio ono Marlona Branda u filmu „Desiree“ iz pedesetih.

Dok se kao opšte mesto za najbolji film izdvaja onaj stari crno-beli Abela Gansa iz 1927. u trajanju od šest sati sa triptih split-skrinovima u kojem je osvajač predstavljen kao bogom dani herojski vizionar. Tu je na početku prikazan kao dečak koji demonstrira svoje bojno-organizacione sposobnosti grudvajući se s decom koja ga bespoštedno zavitlavaju. Pošto ga vršnjaci ne prihvataju, jedini prijatelj mu je pripitomljeni orao. Da bi mu napakostila, deca oslobađaju ljubimca da bi ostao i bez njega, ali mu se on verno ipak vraća.

I Stenli Kjubrik je imao san da snimi film o imperatoru Bonaparti sa Džekom Nikolsonom u toj roli, ali nikad ga nije ostvario jer je budžet eskalirao u troškove veće od finansiranja pravog lokalnog vojnog sukoba.

Dugo se govorkalo da će njegov nedovršeni projekat završiti Roman Polanski, ne samo kao reditelj, već i kao tumač glavne uloge zbog svoje fizičke sličnosti s Napoleonom.

Ništa od toga, ali za iduću godinu Ridli Skot nam najavljuje svoju viziju Joakima Feniksa kao Bonaparte.

Prvo što vam izađe na navek precenjenom Guglu u vezi njega je astrološki znak: „Napoleon je bio lav – proverite da li i vi imate njegove osobine…“ I da mu je IQ bio taman za ulazak u MENS-u.

Masovni unitarni prelazak Evrope na metrički merni sitem (centimetri, kilogrami) koji koristimo i dan-danas desio se upravo kao posledica Bonapartinih osvajanja.

Studente prava uče da je navodno Flober oduševljeno čitao Napoleonov kodeks inspirišuci se njegovom preglednošću za svoj spisateljski stil.

Viktor Igo ga tek sporadično pominje u svojim Jadnicima (Les Miserables) tako da ga u njihovoj ekranizaciji ni nema, ali Aleksandar Dima uzima baš podršku Bonapartinim zaverenicima kao ključni razlog za utamničenje svog grofa Monte Krista. Tako se i u dve igrane verzije iz 1943. i 2002. on pojavljuje i lično glavom i trorogim šeširom (ali ne i u onoj kod nas najpopularnijoj sa Ričardom Čemberlenom iz 1976).

Englezi su u koprodukciji s Jugoslavijom 1972. snimili izuzetno neuverljivu TV seriju po Tolstojevom remek-delu s antipatično nadrndanom verzijom Napoleonoa i Entonijem Hopkinsom kao Pjerom Bezuhovom koji u crvenom žaketu nalikuje pre na Eltona Džona neg na nekog iz ruskog gospodskog etalona.

Znatno bolja je ona bioskopska u kojoj Natašu Rostovu igra Odri Hepbern, njenog brata Šerloka Holmsa Džeremi Bret, a Napoleona nadređeni Inspektor Kluzou Herbert Lom (po njegovom liku je uobličen i onaj crtani Dugouškov).

Rusi su dali najverniji prikaz sudbonosno strašnog sukoba svojih snaga s Bonapartinim u Sergej Bondarčukovoj šestosatnoj kvadrilogiji (Βойна и мир) Rat i Mir ovenčanom Oskarom za 1968.

Nakon nje ovaj režiser je za Holivud filmovao „Vaterlo“ s Rodom Stajgerom kao potpuno pogubljenim posustalo pobeđenim aspirantom na vladanje svetom koji kopni što nije ostvario svoju fiks ideju da se preko Rusije i Kine probije do Indije…

Zanimljiv je bio i Arman Asante u toj roli u dvodelnom TV filmu „Napoleon i Žozefina“. Inače, i Žozefina se interesantno kao i njegove druge dve slavne partnerke M. Luisa i M. Valevska zvala Marija (Marie Rose) ali je on mrzeo da je tako zovu.

Preminuo je, kažu, s njenim imenom na usnama što mu pored brojnih pridodatih oreola dodaje i onaj romantični.

Kad smo kod kurioziteta, igrani film koji vam neće izaći ni u jednoj pretrazi Wikipedije za Bonapartom je „Cagliostro“.

U toj italijanskoj koprodukciji iz sedamdesetih Bekim Fehmiu tumači masonskog maga Kaljostra koji Napoleona (i pored protesta prisutne Marije Antonete) inicira u svoju egipatsku ložu.

https://www.youtube.com/watch?v=RiOZB7j2lQQ

Navodno ne postoje nikakvi adekvatni dokazi o Bonapartinom bivanju slobodnim zidarem za razliku od njegove braće koja su bila visoko pozicionirana u tim krugovima.

Po ideji Mirka Jelušića snimljen je u nacističkoj Nemačkoj film Rotšildi koji opisuje lukretivnu prevaru ove porodice kojom je došla do kapitala pronoseći lažnu vest o Napoleonovoj pobedi, a ne porazu kod Vaterloa 1972. (u ovoj verziji Nemci su dali akcenat na presudnu pomoć Prusa pri porazu Francuza).

Procentualno, najviše jugoslovenskih sineasta (Vladimir Tadej, Željko Senečić, Frano Vodopivec, Berta Meglić, Stipe Gurdulić, Ljudevit Sikić) učestvovali su u filmovanju poslednjih Bonapartinih dana na Svetoj Jeleni u filmu „Eagle In The Cage“ gde su mu tamničari bili Džon Gilgud i Ralf Ričardson.

Napoleon i Valevska pominju se kao ključna inspiracija u jugoslovenskom filmu Karolina Riječka gde lokalna temperamentna dalmatinska lepotica ne preza od toga da se poda osvajaču da bi sačuvao njen grad na isti način kako je to čula da je učinila slavna Poljakinja, što izaziva niz komičnih situacija sa obe strane.

Po impozantnom trocifrenom broju filmova snimljenim o njemu (oko 500) beže mu samo Hitler, Isus i Ðavo.

Paralele s nekim od njih provlače se kroz razna viđenja lika. Neki ga upoređuju sa Hitlerom jer je nakon njegovih ratova Francuska izgubila šestinu stanovništva i ostala s manje teritorije nego pre svih njegovih pohoda.

Fanovi ga (i pored toga što je Bibliju čitao samo zbog scena borbi u njoj) porede s Hristom zbog tolerancije prema Jevrejima, uvođenju građanskih zakona i širenja ideja koje će postati fundament tzv. evropske kulture, i vaskrsavanja iz nekoliko naizgled bezizlaznih atentata što hladnim oružjem što paklenom napravom u kom je umesto njega nastradalo čak pedest i dvoje ljudi.

Iako to nikad nije do kraja potvrđeno sam je promicao priču kako će ga otrovati britanski tajni agenti tako da neki veruju da je to pravi uzrok njegove smrti.

Zvanična verzija je i dalje da je preminuo od raka stomaka kao i njegov otac. Mrzitelji pak ističu đavolska zverstva koja su počinjena u njegovo ime, kao prilikom osvajanja Jafe (da njegova vojska da ne bi trošila municiju, protivnici sa sve porodicama su čitava tri dana klani bajonetima i davljeni u plićaku).

Mnogima zapada za oko činjenica da ovaj veliki francuski osvajač nije uopšte ni bio Francuz – francuski je jedva i govorio, a nikad nije savladao pisanje.

Bio je rođeni Italijan, Korzikanac poreklom iz Toskane. Napoleone di Bonaparte. U školi su ga vazda zavitlavali jer je njegovo ime u italijanskom dijalektu značilo (NAPPO – nosonja), a na francuskom zvučalo kao (la paile au nez – slamka u nosu).

Ni na vojnoj akademiji nije bio među najboljima već 42, od 58 pitomaca. Posle je sam tvrdio da u ratovima ništa nije naučio.

„Bio sam u 60 bitaka i posle svih njih znam isto što i ono u prvoj“, govorio je.

Nije mu se moglo dokazati da ne može ići u pomorske bitke kad mu se prohte već tek kad nautičke i meteorološke prilike to dozvole ili da je besmisleno zauzimati Moskvu jer vlast u Rusiji uopšte nije na taj način centralizovana.

Ipak, krucijalno je svakako bilo to što mu prilikom ranjavanja u jednom od prvih okršaja nisu odsekli nogu kao što su lekari prvobitno planirali. I što je lekar pred zatvaranje na Elbi odbio da mu da letalnu dozu otrova koji je ovaj u očajanju zahtevao.

Bio je preambiciozan da bi napredovao u predrevolucionarnoj Francuskoj, pa je svoje usluge tad ponudio i sultanu. Pri poseti Egiptu izjavio je da bi voleo da je musliman, a pri sustretu s ruskim carem da bi se rado udao za njega da je žensko.

Kao zagriženi Jakobinac ubrzo je isplivao na površinu, a neka od atipično hitro skokovitih prekomandi na više pozicije dokumentovano se pripisuju njegovim porodičnim vezama.

Nakon dosezanja državnog vrha bio je sam svoj Gebels tj. izuzetnu pažnju posvetio je ukidanju revolucionarnih gazeta jer mu sloboda štampe nije išla u prilog. Od mnogobrojnih ostavio je samo četiri lista prokomentarisavši to ovako: „Kad bi samo malo popustio svoj stisak na novine izgubio bih vlast već za tri meseca.“

Pažnju je posvetio i pokretanju i uređivanju i cenzurisanju svoje oficijalne novine Moniteur.

Govorio je da je njegov život savršen predložak za roman jer integriše sve ono najbolje iz Plutarhovih životopisa koje je čitao kao mali zamišljajući da je Aleksandar Veliki i Cezar.

Kao deo ekspedicije akademije nauka pronašao je 1799. kamen iz Rozete na osnovu kog će 27 godina potom Šampolion odgonetnuti tajnu hijeroglifa, no i dalje ne postoji adekvatan način da njega samog, kao ni onog ko ga je pustio da od istorije napravi svoj lični poligon, lako dešifrujete.