Narcizam iliti glad za ljubavlju

“Rađanje“ narcisa

Prema njihovoj teoriji, „oštećenje“ koje izaziva ovo stanje nalazi svoje korene u najranijem detinjstvu. Naime, u prvoj godini života, beba je potpuno zavisna od mame i nema sposobnost da „razdvoji“ nju kao posebnu ličnost, već je ona samo produžetak njenih potreba. Već u drugoj godini, beba počinje da razume da je mama odvojena osoba koja ima i druge funkcije, osim da zadovoljava njene potrebe. To nije lako saznanje i da bi se prihvatilo i prevazišlo, potrebna je podrška, ljubav i razumevanje od strane mame. Počinju pokušaji bebe da se odvoji od mame i istražuje svet samostalno, ali istovremeno ima snažnu potrebu da ZNA da je mama tu ukoliko se uplaši i poželi da se vrati u njen sigurni zagrljaj. Nedostupne mame nisu sposobne da prihvate dete nazad i time šalju poruku da ga „više ne vole“. Naravno, to je način na koji dete doživljava ono što se dešava. Takva deca u pubertetu razvijaju narcisoidnost kao „odbranu“ od bolne ideje da su ostavljeni, nemaju nikakvu vrednost i potrebna im je (isključivo) spoljašna potvrda da vrede. Tako smo dobili bazu za formiranje identiteta deteta koja je nestabilna, uključuje ličnu nesigurnost, kompleks niže vrednosti i nedostatak samopoštovanja. Ovo dete počinje da koristi jedine „mehanizme“ koji su mu u tom trenutku dostupni, a to je: truditi se svom snagom da se dopadne mami i da joj privuče pažnju kako ga ne bi ostavila. Unutrašnji osećaji uključuju: strah, bes i prazninu. Tako se „rađa“ narcis.

Patološki narcizam nastaje kao odbrana od osećaja bezvrednosti, kao pokušaj nadkompenzacije

Koja nit razdvaja zdravi i patološki narcizam?

Ako ponovo uzmemo kao reper psihoanalizu, ona konkretno razlikuje primarni i sekundarni narcizam. Ovaj prvi je razvojan i neophodan, a ovaj drugi može prerasti u patološki.

Ovu razliku možemo najlakše opisati preko energije koja se predaje između mame i bebe. Primarni se javlja u prvoj godini života i razvojan je i zdrav jer pomaže bebi da se oseća voljeno, prihvaćeno i zaštićeno, i pored činjenice da je potpuno bespomoćna. Mama tu usmerava svoju celokupnu energiju i pažnju bebi i zadovoljavanju njenih potreba. Sva ta energija se „skuplja“ i zadržava u bebi i donosi pozitivni osećaj koji sam opisala iznad.

Problem nastaje kad beba krene da razlikuje mamu kao posebnu osobu i kada pokuša da „pokloni“ svoju energiju mami. Ako je mama nedostupna, dete nema kome da pokloni tu energiju i vraća je sebi. Tako se ogromna količina energije koja je trebala biti usmerena ka spolja, usmerava ka sebi i umesto da se razvija ljubav ka mami, razvija se „ljubav“ ka sebi. Suštinski to nije ljubav već snažna potreba da se bude voljen i snažan osećaj praznine jer je bilo lišeno te ljubavi.

Takođe, postoji još jedan način na koji se može nenamerno izazvati ovo stanje. Ako roditelji preterano hvale svoje dete i kada jeste i kada nije osnovano, onda dete može da pounutri osećaj omnipotencije, posebnosti i superiornosti, koji će kasnije da prenosi i na širu društvenu sredinu.

Zdrav narcizam je razvojno neophodan i svako od nas ga ima u sebi u većoj ili manjoj meri. Pomaže nam da izgradimo pozitivnu sliku o sebi i budemo sposobni voleti druge osobe. Ovo poslednje je moguće samo ako volimo sebe.  Zdrav narcizam uključuje samoljublje i potrebu priznanja od drugih, ali je pitanje mere. Takođe, pitanje koje pomaže da uvidimo kakav narcizam posedujemo je ZAŠTO nešto želimo, trebamo, moramo da savršeno uradimo…

Da pokušamo da opišemo tipičnu narcisoidnu osobu. Ovde ću dati što opširniji opis kako bi mogli lakše da prepoznate „narcisa“, ali je to izuzetno teško u praksi. Krenimo redom prateći kolege psihijatre. Osoba narcisoidnog poremećaja ima grandioznu sliku sebe, znači ideju da je najbolja, najlepša, najmoćnija, najpametnija, najuspešnija… Akcenat je na NAJ. Opsednuta je ovom idejom do te mere da potpuno izostaje sposobnost da vidi (ili ne daj Bože prihvati) da nije savršena. Pošto svoje okruženje koristi kao ogledalo i veruje da je posebna, ima izraženu potrebu da bude okružena „posebnim“ ljudima koji potvrđuju njenu vrednost jer ona sama i izolovana nema nikakvu vrednost (retko postoji svest o ovom drugom). Ovo dovodi do zaključka da je za narcise stanje usamljenosti nepodnošljivo jer oni sebe vide SAMO kroz druge ljude. Konstantno zahtevaju divljenje (setite se priče kako beba pokušava da zadivi majku kako bi joj privukla pažnju, naklonost i ljubav). Ne prihvataju da moraju da se potrude kako bi dobili nešto ili zadovoljili neku svoju potrebu jer to rade „obični“, a oni su posebni. Jako je karakteristično da kada neka od ovih potreba bude osujećena, dolazi do takozvanog narcističkog besa, koji je impulsivan, preteći i uključuje čestu potrebu za osvetom. Nedostatak empatije mu omogućava da bez griže savesti manipuliše i iskorišćava ljude kao produžetke njegovih potreba, bez mogućnosti kajanja ili griže savesti. Pošto je slika koju gradi o sebi nerealna i iluzorna, mora da razvije načine da je održi i opravda te zato ako se desi da nešto što postigne ili uradi nekome se NE dopadne, najverovatnije je da „mu zavide“ jer je nemoguće da se njegovo savršenstvo ne dopadne bilo kome. Takođe je i sam zavidan tuđim uspesima jer na neki način bi to moglo da znači da ipak nije najbolji… možda.

U socijalnim odnosima narcis mora biti u centru pažnje. To me vraća na ono što vam dugujem sa početka teksta, a to je razlika između narcisa i psihopate. Jedna od razlika je potreba da se bude u centru pažnje. Dok psihopate imaju sposobnost „kameleona“ i znaju kada treba da postanu „nevidljivi“, narcisi to nemaju i ne mogu da kontrolišu tu potrebu. Dok psihopate karakteriše potpuno odsustvo emocija, kod narcisa se može pretpostaviti da „veruje da voli sebe“ i oseća snažnu potrebu za ljubavlju (to izostaje kod psihopata). Još jedna razlika bi mogla biti vezana za proces psihoterapije. Kada narcis zapadne u narcistički bes, postoji taj kratak trenutak gde vidi da ima problem i može se desiti da zatraži pomoć terapeuta, dok se kod psihopate to ne dešava jer on ne vidi da postoji bilo kakav problem sa njim samim. Narcisi kao da na neki način „biraju“ da isključe svoja osećanja jer to nije domen koji mogu da kontrolišu, a psihopate uopšte nemaju mogućnost pristupa emocionalnom unutrašnjem svetu.

Što se same terapije tiče, kod narcisoidnog poremećaja, i pored mogućnosti poboljšanja, prognoza nije sjajna. Retko se desi da se narcisoidna osoba potpuno oporavi jer je „oštećenje“ nastalo jako rano u detinjstvu. U najboljem slučaju se može dugim procesom razviti empatija ukoliko ima snage da prevaziđe svoje probleme. Češći slučaj je da se postepeno radi na jačanju identiteta, slici o sebi (koja bi trebalo da postane pozitivnija), podizanju samopouzdanja i integraciji nabrojenih kako bi smanjili doživljaje narcističkih povreda na minimum.

Spoljašni izgled narcisoidnih ličnosti je najčešće izuzetno prijatan, teže savršenom fizičkom izgledu, jako su skloni šarmiranju i zavođenju i trude se da budu okruženi „važnim“ osobama u kojima bi se ogledali iliti identifikovali se sa njima. Jako često se dešava da se hvale svojim postignućima, poznanstvima i nadmoći. Komunikativni su, društveni, teže da budu primećeni i mogu delovati vrlo prijatno, međutim iza te fasade se nalazi sebičnost, manipulativnost i emocionalna hladnoća.

Jako često se narcisoidno stanje povezuje sa bolestima zavisnosti: droga, seks, alkohol, kupoholizam ili prejedanje. Jasno je da ovim zavisnostima pokušavaju da „popune“ prazninu koju neprestano osećaju. Kad već dođu do te faze, jako je teško da im se pomogne na bilo koji način jer za njih je to jedino vreme kad se osećaju dobro sa samim sobom i teško je da se motivišu da napuste taj lažni osećaj ispunjenosti jer je to jedino što imaju.

Zdrav narcizam je realistično samopoštovanje, dok se patološki zasniva na lažnoj, nerealnoj slici o sebi

Društveni uticaj naformiranje narcisoidne ličnosti

Na formiranje narcističkog poremećaja ličnosti jako utiče i društvo sa svojim normama, standardima, propagiranjem savršenosti preko medija (savršeno telo, partner, veza i sl.) i ideje da svoju sopstvenu vrednost vezujemo za superiornost i takmičenje. Jer ono što nije iznad/ispred drugih, nije prihvatljivo već je bezvredno. Sve veći broj roditelja na taj način i vaspitava svoju decu, da se takmiče, budu bolji od ostalih i da streme ka savršenstvu.

Narcisima je potrebna konstantna gratifikacija, te je njihov život scena gde je publika konstatno usmerena njih. Stoga, često prisustvo narcističkog poremećaja se sreće u profesijama koje su direktno vezane za „ovacije“ publike: politika, umetnost ili gluma na primer. U tom slučaju, ako ovacije nestanu, nestane i samopouzdanje. Međutim, to nikako ne znači da svi glumci/umetnici ili političari postaju narcisi, već da oni koji već vole sebe u velikoj meri biraju takvu profesiju. Takođe, izuzimamo ideju o generalizaciji. Postoji veliki broj javnih ličnosti iz ovih zanimanja koji autentično vole sebe, prihvataju konstruktivnu kritiku i ne smatraju svoje nesavršenstvo sramotnim i ponižavajućim.

Partnerski odnos sa narcisima…

Pogrešan je izraz partnerski odnos kad je jedan (ili su oba) partner(a) narcis(i). Oni nisu sposobni za empatiju, ne zanimaju ih tuđa osećanja, ne podnose suprotstavljena osećanja u dugotrajnim vezama (retko ih i imaju), i posmatraju partnera kao predmet za zadovoljavanje svojih potreba. Partner narcisa nema prava na svoje želje i potrebe, a ako to i zatraži, veza se automatski prekida.  Njihove veze su burne, impulsivne, kratkotrajne, strastvene, bez emocija i vezivanja.

Postoje dva tipa ličnosti koje narcisi biraju.

Prvi tip su nesigurne ličnosti, sklone vezivanju i potrebi za jedinstvom. Narcisi se hrane partnerovom inferiornošću koja je dokaz da su nadmoćni, ali istovremeno osećaju bes i prezir prema sebi što su u odnosu sa nekom osobom koja ih nije dostojna. Zahtevaju od svog partnera divljenje, potpunu predanost i razumevanje, a za uzvrat ne daju ništa, osim kad osete da postoji mogućnost da budu ostavljeni. Jako su skloni promiskuitetu i ne mogu ostati lojalni jednom partneru jer je to jedan od načina da dokažu svoju veličinu i sposobnost zavođenja. Sa ovim tipom partnera narcisi se ponašaju po određenom obrascu: počinje zavođenjem svim snagama, opčinjavanjem „žrtve“ i osvajanje. Kada već osvoje „trofej“, onda čine sve da se partner oseća inferiorno, bezvredno i da oseća krivicu. Onda iscrpljuju i potpuno isisavaju životnu energiju „žrtve“ dok ne postane „neupotrebljiva“. Tada je odbacuju kao predmet koji je poslužio svrsi.

Drugi tip ličnosti je partner koji je ogledalo narcisa (znači isti) ili predstavlja idealizovanu sliku njegove ideje savršenstva. Znači, ta osoba takođe mora biti savršena. Sve dok se održava ta ideja o savršenstvu, trajaće i odnos. Ideja je: Ako sam uspeo dobiti osobu koja je savršena i sam sam savršen. Međutim, ako se ova potreba osujeti jer je logično da se u nekom trenutku pokaže kako ni jedan od njih nije savršen, narcis zapada u svoju epizodu narcističkog besa. Ukoliko ova veza i uspe da se održi, moramo razumeti da po sredi nije ljubav, razumevanje i prihvatanje, već strah od ostavljanja koji je strašniji od „trpljenja“ nezadovoljavajućeg odnosa.

Problem je što kad u bilo kom slučaju dođe do prekida veze, potvrđuje se strah da nisu vredni pažnje i ljubavi i da će na kraju biti ostavljeni i to je začarani krug iz kog se ne mogu izvući.

Narcisi u poslovnom okruženju

Moramo razumeti da je u poslovnom svetu jako puno uspešnih narcisa. Gore smo pominjali društvo koje oblikuje narcističku ličnost. To se najjasnije vidi u poslovnom svetu jer su oni „na ceni“. Razlikuje se narcis koji je na visokom položaju i narcis koji je običan radnik.

Narcisi koji su obični radnici su konstatno nezadovoljni, ne trude se i ne uče nove stvari jer se u pozadini provlači ona ideja „Zavide mi jer sam bolji od njih, pa ne mogu da napredujem“.

Narcisi koji su na visokim položajima karakterišu se snažnom potrebom za kontrolom i tendencijom ka uspehu po svaku cenu, ali ne uspehu samom po sebi već takmičenju radi dokazivanja superiornosti.

Kad je rad u grupi u pitanju, stvara površne prijateljske odnose koji bi mu trebali doneti zadovoljavanje njegovih potreba i potpunu kontrolu i poslušnost grupe. Naravno, grupa bi trebala da mu se divi i da ga obožava, bez razlike što možda za to ne postoji osnova.

Narcisi na srednjim položajima se osećaju hronično podcenjenim. Njih ne smete kritikovati jer na bilo koju kritiku reaguju narcističkim besom. Najbolje je da ih „podsećate“ da su deo grupe/celine/kompanije i da su jednako važni kao i ostali.

Dipl. psih. Ivana Đorđević

O.L.I psihoterapeut pod supervizijom

www.lekariduse.wordpress.com

[email protected]

060/575-4-775