NASA-in svemirski laser koji meri dubinu vode

Svetlo lasera IceSat u dobrim uslovima prodire do 40m u dubinu, otvarajući tako niz novih potencijalnih primena.

„Koliko god ljudi mislili da su sva područja na Zemlji prilično dobro mapirana, to zapravo nije tačno kada počnete da gledate područja sa plitkom vodom“, kaže dr Kristofer Periš sa američkog Državnog univerziteta Oregon.

„Imamo ogromne rupe u podacima o obalama sa dubinom vode od oko pet metara. Zbog toga ne možemo da proučavamo stvari poput poplava, efekata velikih oluja i promene staništa koralnog grebena“, dodaje dr Periš.

Jedan od inicijalnih ciljeva misije bilo je i procenjivanje šuma, tačnije procenjivanje visine stabala. Ipak, batimetrija, tj. mapiranje podvodne topografije, došlo je neočekivano.

„Pre nego što smo lansirali IceSat-2, koristili smo instrument pod imenom Mable, koji je imao iste karakteristike Škao i IceSat-2Ć, i videli smo malo batimetrije, ali samo do nekoliko metara dubine“, priseća se Tom Nojman iz NASA-e.

„Kada su me pre lansiranja ljudi pitali šta sve IceSat-2 može da postigne, rekao sam hajde da sačekamo i vidimo“, dodaje Nojman.

Tak se IceSat već neko vreme koristi za mapiranje morskog dna oko niskih pacifičkih ostrva i atola, što će, između ostalog, pomoći u pripremama za odbranu od cunamija. Pored toga, laser bi takođe trebalo da počne da se koristi za merenje obima unutrašnjih vodnih tela kako bi se izmerile globalne rezerve slatke vode na Zemlji.

Ipak, i kod ovog lasera postoje određena ograničenja – što je voda mutnija, to je teže dobiti laserski odraz sa morskog dna. Takođe, ova vrsta laserske tehnike nije od koristi na otvorenim okeanima na dubinama od 6 kilometara i više. Pored toga, budući da je satelit usmeren na polarno mapiranje, njegova orbitalna putanja znači da se područja srednje i niske širine Zemlje neće uzorkovati često.

Ipak, nije neophodno imati potpunu pokrivenost nekog područja, jer se jedan IceSat zapis može koristiti za kalibraciju drugih informacija, kaže Nojman.

„LJudi koriste vizuelne podatke sa drugih satelita koji daju relativnu dubinu.

Dakle, što je jača plava boja, to je dubina veća; što je plava boja svetlija, to je pliće. A onda se to kombinuje sa IceSat-om i dobija se apsolutno merenje tog područja“, kaže Nojman.

Upravo ovo se koristi na Antarktiku i Arktiku, i to za posmatranje talina – velikih tela koja se formiraju na ledenim površinama na toplijim letnjim temperaturama. Profesorka Helen Friker iz kalifornijskog Instituta Skrips za okeanografiju testirala je upravo ovaj pristup na Amerijevoj ledenoj polici, trećoj najvećoj ledenoj polici na Antarktiku. Frikerova kaže da je to druga varijabla za praćenje klimatskih promena na Zemljinim polovima.

„Važno je pratiti koliko se godišnje proizvede taline. Druga stvar o kojoj treba voditi računa je vremenski period – kada počinje topljenje i kada se otopljena voda ponovo zamrzne na kraju sezone. Takođe je važna i lokacija talina: da li se menjaju? Da li se kreću dalje na sever kako vreme prolazi i tako dalje“, kaže Frikerova.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs