Idemo direktno! Poenta „Rugalice“ u duhu ovog dodatka je u njenoj prvoj strofi. Opšte „identitetske“ i civilizacijske poruke što još i danas nisu stigle do duha naroda protežu se kroz nju čitavu, a u tom smislu coup de grace je u poslednjoj strofi.
Pesma počinje zapanjenošću da su kraljevske gozbe za inostrane prijatelje zalivane vinima „sličnim kiši“, ma „kandža u stomaku“. Ali, jačina tog ruganja ne bi smela da zatrpa činjenicu da su gosti i Grci i Latini, i pravoslavni i katolici kojima smo „u proševine išli“ i uprkos „žabi u ustima“ „lepe smo neveste dovodili u dvore.“ Ne smetnimo s uma, dakle, tu „ekumensku“ poruku, to „bratstvo i jedinstvo“ koje (u smislu ovih redova povezuje „vinskog“ i „ljubavnog sveca“, Trifuna i Valentina. Naročito mi koji, uprkos kvarenju vina i kvarenjima polisa još imamo pred očima žive lepote i ljute muke „mešovitih brakova“ kojima, doduše kraljevskim, i počinje „epična“ ova „rugalica“.
Dakle, sa mnogo zbilje i veoma malom ŠALOM U GLAVI može da se ustanovi više ruga našem „našinstvu“, nego njgovom „vinstvu“.
Ako je srpsko vino zaista (bilo) tako loše, ko je za to odgovoran? Velikaši „kukavci nam sinji“ ili stvarni sinji kukavci u to vreme, sebri, zanatlije i vinski majstori koji svakako nisu bili velikaši, već gotovo robovi.U svakom slučaju podanici nad kojima su velikaši i „kraljevi naši“ imali sva prava – sve do oduzimanja života, ne samo ako vino nije bilo dobro, nego i ako je bilo valjano, a oni njime iz nekog svog razloga, pa i hira nezadovoljni. (Jer, i u Dušanovom zakoniku ima takvih odredbi kojima se divimo istovremeno dok „grdimo“ slične u današnjem „šerijatu“.)
E, sad, sasvim je drugo čiji su potomci današnji i Srbi i vinari, pa samim tim i do koga se sve proteže odgovornost za „krštavanje“ i upropašćavanje, odnosno krivotvorenje vina u odnosu na tadašnje evropske standarde, s kojima mi i danas poredimo ondanja srpska kraljevstva i carstva. A to je, uostalom, ostatak dubokog nerazumevanja feudalne države, koje opet u matrici nacionalnih mitova gotovo podrazumeva da su svi današnji i Srbi i vinari među njima, potomci upravo onih velikaša, a nipošto (i) obespravljenih sebara, majstora i zanatlija i inih „niščih“ i duhom i imotom.
Primer Kraljevića Marka možda je u tome najrazgranatiji jer i stvarno i vrednosno ritualno, često i na najprotivrečnije načine pokriva veliki broj pesničkih motiva, ali i uvreženih stereotipa. Čak i oni koji umanjuju njegov lik junaka, ističući vazalni odnos prema tadašnjoj turskoj carevini u ekspanziji, prevideće da je on po istorijskim izvorima zapravo (dugo) bio pravi plemić, vitez i diplomata, pripreman za to baš na Dušanovom dvoru.
Što se ljubavi tiče, iz ugla današnje „rod(b)ne ravnopravnosti“ možda je bio bliži stereotipu o muškarčini koja to dokazuje i opijanjem. Uz to, iako se narodna poezija ne bavi time, imao je bar dve „verne ljube“, jednu je čak dvaput ženio, ali je zabeležen i tada gotovo nezamisliv zvaničan razvod s njom uz saglasnost da po rastanku može da radi „šta hoće“. Pa čak i da se, kao što jeste, uda za albanskog plemića.
Zato s druge strane, nema „dokaza“ da Marko polovinom vina iz tulumine opija svog vernog saborca konja Šarca, zato što je vino – loše. Štaviše, teško je spojivo da bi on koji u mnogim pesmama čak i „zlostavlja žene“, pa i prijateljice vile, dozvolio svojim podrumarima da prave loše vino.
Pre će biti da je nacionalno-romantični narodni pevač 19. veka tim ortačkim pijenjem junaka i njegovog konja hteo da istakne značaj zakrvavljenih očiju (i konja i junaka) u mitu o junaštvu, pravičnom besu i nemilosrdnosti prilikom odsecanja glava neprijatelja i inovernika, nego da naruži kvalitet i buke tadašnjih vina. Jer, smisao ovakvih poruka devetnaestovekovnih slepih kantautora u krajnjem jeste da sve što je srpsko, pa i rujno nalik krvi vino – kao da belog nije bilo – mora biti dobro.
Bilo kako bilo, uprkos svemu, pa čak i paradoksalno – završni udarac poslednje strofe Simovićeve „Rugalice“ kao da se slaže sa našom ovde rugalicom nacionalnoj mitomaniji. Jer, kaže, da niko ne može „ko naši vinari“ da od tako dobrog grožđa napravi tako loše vino. To je zato što umesto „klikera“, kefala imaju „štalu“ mesto mozga, dakle odanost smradu, prljavštini… nisku enološku i ekološku svest.
Ali, pazite dobro, Simović je upečatljiv u naoko nijansi, grožđe ovdašnje je odlično, nije nikad „bolje“. A ko išta zna o vinogradima i vinu, zna da je mnogostruko veći i znanja zahtevniji trud oko „vinograda moga rukosada“, bez zanemarivanja onog u spravljanju vina koje se, pak, kaže vinarska mudrost, može „napraviti i od grožđa“.
Dakle, poručuje, finale je – ovde nama – mentalitetski loše. Možda zbrzano. Naš konac delo ne krasi, već ga kvari. I kvasi, i u smislu kiseljenja (potkvas, dodavanje kvasca) i dodavanja – vode.Tako u sportskim takmičenjima, tako u poljoprivredi i ekonomiji gde radije izvozimo proizvode „nižeg stepena obrade“ nego finalne prerađevine. Na to ide i tradicionalno kukanje koje se pre samo tridesetak godina, recimo, izražavalo u grdnjama Slovenaca koji jeftino kupuju „našu malinu“ i samo je posle spakuju u „skupi sok“ koji nam (pre)prodaju.
A ima to veze i sa onim „zakrvavljenim očima“ koje su bile i spiritus movens devetnaestovekovne i tada, a možda i vazda slavljene „hajdučke ekonomije“ što se i danas ovaploćuje u raznim vrstama zvaničnog otimanja.
Evo, uostalom šta o tome kaže proslavljAni srpski pravnik dr Slobodan Jovanović u „testamentalnom“ zapisu iz londonskog izbeglištva pod naslovom“Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera“, koji je vazda bio aktuelan, a poslednjih dana postaje i ponovo popularan. Bar u delu javnosti.
„Kod dinarskog tipa ima junaštva, ali ima i samoprecenjivanja i samoisticanja, što ga čini nesavitljivim i neprilagodljivim. Otuda i njegova sklonost da sve svoje neuspehe, pa čak i one za koje je sam kriv, tumači nekom nepravdom… U dinarskim podvizima više je snage i zamaha, nego plana i organizacije. Primeri ličnog junaštva jesu bezbrojni, ali ono što se postiglo ne stoji ni u kakvoj srazmeri s utrošenom snagom i podnetim žrtvama. To je prava pljačkaška privreda koja se tera s nacionalnom energijom. Od presudne je važnosti da li će novi naraštaji umeti da nacionalnu energiju troše s više štednje i računa, i da dinarski dinamizam od ličnog i haotičnog načine organizovanom kolektivnom snagom.“
Srećom, sve je više primera da naši vinari od dobrog grožđa prave – bolje vino! Ti enološki uspesi, pak, samo podvlače naše ekološke manjkavosti!
Rugalica o vinu
Ako su gospodi Grcima i Latinima
spremali gozbe s ovakvim vinima,
kraljevi naši, kukavci nam sinji,
dosta su ih i poštovali Latini
Je li ovo iz močvari zahvaćeno? Slično kiši!
Da ga pije, povratilo bi i more!
E ako smo s ovim u proševine išli,
lepe smo neveste dovodili u dvore!
Pa zar ovim da se posvete Dečani?
Ovim bi se i ale i guje plašile!
Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani?
Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, kralju Vukašine?
Pa zar je ovo vino za patrijarha?
Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Pijem, pa razumem Kraljevića Marka
što pola pije, a pola Šarcu daje!
Ovo je vino zaseda u mraku!
Žaba u ustima, kandža u stomaku!
Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru!
A kamoli junaku!
Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli
dobro smo i prošli!
Bolje da su nam brade osmudili
no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
Bolje i guja da pljune u lice!
Bolje i šlem s više rupa nego u svirali!
Ako smo od ovog uzimali pričest,
dosta smo milosti Božje i imali!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi,
znam ja, vinopije, kako vam je bilo!
Ne može niko ko naši vinari
od boljeg grožđa gore vino!
Ljubomir Simović
Tekst je objavljen u Specijalnom dodatku lista Danas „Vino i ljubav“ koji će se naći sutra na kioscima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
