Natalija Obrenović – najtužnija evropska kraljica

Natalija Keško, kako je bilo njeno devojačko prezime, rođena je u Firenci, glavnom gradu Toskane, 1859. godine.

Njen otac Petar Keško je bio ruski pukovnik, a njegova porodica je pripadala pobočnoj liniji familije grofova. Majka joj je bila princeza Pulherija Sturdza, unuka vladajućeg kneza Moldavije (od 1822. do 1828. godine) Joana Sturdze. Rano je ostala bez oca, sa samo šest godina, a u 15. godini je ostala i bez majke.

Nakon gubitka roditelja, majora Keško i kneginje Sturdze, buduća srpska kraljica je sa bratom i dve sestre odrasla kod tetke kneginje Murusi u Odesi. Natalijin krug obuhvatao je obrazovane i ugledne ljude Odese. Odrastala je i školovala se u Moldaviji, Rumuniji i Rusiji.

Za kralja Milana Obrenovića se udala 1875. godine i to vrlo mlada (16 godina). Naredne godine na svet je donela princa Aleksandra, novog naslednika dinastije Obrenovića.

Imali su još jednog sina Sergeja, koji je umro pet godina nakon rođenja.

Po dolasku u Srbiju, a posebno od kada je Srbija postala kraljevina, kraljica Natalija Obrenović je nastojala da unese duh modernizacije u srpsko društvo.

Ostalo je zabeleženo da je Srbiju prihvatila kao svoju novu domovinu i slovensku zemlju. Sebe je videla kao srpsku kraljicu – „prva posle Kosova“, i „srpsku majku“.

Takođe, sačuvana dokumenta govore i o njenom mešanju u politički život zemlje, pri čemu se odlučno suprotstavljala austrijskim uticajima.

Austrougarski poslanik je za nju govorio da misli kao velikosrpkinja. Slobodan Jovanović je posebno isticao njenu hrabrost i prisebnost tokom Srpsko-bugarskog rata, objašnjava dr Aleksandra Kolaković.

Postala je vrlo poznata zbog svoje brige i nesebičnog truda oko ranjenika za vreme rata sa Bugarskom 1885. godine.

Posle dobijanja međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu, Srbija je 1882. godine, prvi put posle Kosovske bitke, postala kraljevina. Međutim, nova kraljevska porodica bila je daleko od srećne.

Sukobi između supružnika bili su izazvani  ljudskim i političkim neslaganjima. Dok je Milan tražio oslonac u Austrougarskoj, dotle je Natalija bila rusofil.

Natalijina hladnoća i Milanov temperament odvele su ga u brojne ljubavne avanture, koje su Nataliju izuzetno vređale.

Sukob sa Milanom nastao je 1886. godine, povodom njegove veze sa gospođom Nasos, kad je nesloga ovog braka postala javna.

Razlaz Natalije i Milana trajao je nekoliko godina, a skandalozne hronike bile su ispunjene pričama o ovom paru. Brak je završen 1888. godine, ali je razvod bio neregularan i kasnije poništen, a ni Natalija ga nikada nije priznala.

Milan je abdicirao 1889. godine, a da bi došlo do poravnanja sa vladajućim radikalima i namesništvom, kraljica Natalija bila je proterana iz Srbije 1. juna 1891. godine.

Istoričari beleže da je zbog njenog odbijanja da napusti dvor morala da bude pozvana policija, a njen plač i pozivi u pomoć su odzvanjali gradom.

Nesrećnoj kraljici u pomoć su pritekli građani, ali pobeda je bila kratkotrajna. Kako bi bili sigurni da će napustiti Srbiju, ministri su pozvali u pomoć čitav beogradski garnizon vojske koji ju je ispratio do granice.

Do formalnog, ali ne i suštinskog pomirenja došlo je 1893. godine, kada joj se Milan obratio za novac, pa su 1894. godine ponovo prihvaćeni  u kraljevskom domu.

Natalija je, kao i svaka majka, za vreme vladavine sina Aleksandra pokušala da mu bude glavni savetnik. Njeno zalaganje za orijentaciju ka Rusiji i radikalima nije se promenio do toga dana, jer je verovala da bez njih neće biti političke stabilnosti u Srbiji.

Uglavnom je živela u Bijaricu u Francuskoj, u vili zvanoj Sašino. U Beograd je došla na duže 1895. godine, pa 1897. godine, kada se opet sukobila sa kraljem Milanom. U njenom društvu se kao dvorska dama nalazila Draga Mašin, u koju se Aleksandar definitivno zaljubio.

Teško razočarenje Nataliji je donelo venčanje sina Aleksandra sa dvanaest godina starijom ženom, Dragom Mašin 1900. godine. Natalija se kroz pismo javno odrekla svog sina.

Najveći udarac doživela je 29. maja 1903. godine, kada je grupa oficira ubila Aleksandra u događaju u istoriji zabeleženog kao „Majski prevrat“.

Natalija Obrenović je nosila crninu do kraja života i povukla se od očiju javnosti. Posle ubistva sina, nasleđuje celokupnu imovinu Obrenovića i postaje velika dobrotvorka, koja pomaže kako pojedince, tako i ustanove.

Jedna je od najvećih donatora Beogradskog univerziteta. Povod poklonu je znak zahvalnosti beogradskim studentima i profesorima, koji su jednom prilikom sprečili kralja Milana da je protera iz zemlje.

Naime, studenti su, kada je kočija krenula putem zemunskog pristaništa, sprečili kraljicu da napusti Beograd. Kao zakonski naslednik svog sina, postala je vlasnik imanja koje je 1923. godine poklonila Univerzitetu. Više od 9.000 hektara šume u Majdanpeku i Kučevu, kao i dva rudnika zlata. Manji deo ovog imanja danas koristi Šumarski fakultet, dok je ostatak pod upravom „Srbijašuma“.

Posle nemilog događaja u kojem je ponovo morala da preživljava gubitak deteta, izvesnu utehu našla je u društvu jedne španske katoličke porodice, pa je prešla u katoličku veru i zamonašila se.

Preminula je 5. maja 1941. godine u Parizu. Sahranjena je u prisustvu najbliže rodbine, časnih sestara i nekoliko prijatelja na starom groblju Lardi kod Pariza.