Naučnici pokušavaju da otkriju kako je mirisala Bitka kod Vaterloa i Napoleon posle poraza

Mnoge slike i knjige ilustrovale su bitku kod Vaterloa, ali na šta je to tamo mirisalo dok su se uznemireni Napoleon Bonaparta i njegova vojska povlačili posle poraza? – piše u članku o istraživačkom projektu nazvanom „Odeuropa“ (Aroma Evrope).

Međunarodni tim istraživača nada se da će stvoriti „olfaktivno (čulno mirisno) iskustvo“ tog ključnog istorijskog trenutka, to je deo te ambiciozne nove inicijative da se otkriju ključni mirisi nekadašnje Evrope – od parfema do truleži, i da se dovedu do nozdrva ljudi današnjice.

Cilj „Odeurope“ je „da pokaže da je kritičko angažovanje osećaja mirisa i baštine mirisa važno i održivo sredstvo za povezivanje i promociju evropskog materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa“, navodi se u opisu projekta koji je upravo dobio 2,8 miliona evra bespovratne pomoći Evropske unije, za istraživanje i inovacije.

Ako je teško zamisliti miris poraženog Napoleona kako beži tog dana kada se 1815. godine oblikovala savremena istorija, treba pomisliti na miris kišom natopljenog tla i trave kako se meša sa smradom truljenja leševa i tla spaljenog eksplozijama – kako je opisano u dnevnicima vojnika. U mešavinu treba ubaciti mirise kože i konja, baruta, čak i miris samog francuskog cara.

„Znamo da je Napoleon tog dana nosio svoj omiljeni parfem ‘Aqua mirabilis (Čudesna voda), nalik na današnju kolonjsku vodu ‘4711’“, rekla je holandska istoričarka umetnosti i mirisa Karo Verbek, iz tima iz „Odeurope“.

Njena disertacija pratila je mirise Bitke kod Vaterloa i služiće kao temelj radu „Odeurope“ na rekonstrukciji mirisa te bitke.

Napoleon je taj svoj parfem odabrao da bi prikrio smrad bitke, kaže Verbek, i „da bi bio zdrav“ – jer je njegova kolonjska voda sadržala jedinjenja za koja se u to vreme verovalo da pomažu u zaštiti od bolesti.

„Taj parfem su iz istih razloga koristili mnogi vojnici u gotovo svakom ratu“, dodala je istraživačica.

Verbek je u multidisciplinarnom timu iz šest zemalja u oblastima od senzornih, istorije umetnosti i nasleđa, do računarskih nauka, digitalnih humanističkih nauka, jezičke tehnologije, semantike i proučavanja parfimerije. Oni, kao deo „Odeurope“, planiraju da naprave „internet-enciklopediju istorijskih evropskih mirisa“ od 16. do početka 20. veka.

„Mirisi oblikuju naše iskustvo sveta, ali imamo vrlo malo iskustvenih, senzornih informacija o prošlosti“, kaže voditeljka tog projekta Inger Lemans.

Za one koji su opsednuti istorijom, najuzbudljiviji budući izdanak tog trogodišnjeg projekta verovatno će biti rekonstruisani mirisi.

Tim „Odeurope“ planira da sarađuje s muzejima, umetnicima i hemičarima da bi ponovo stvorio ne samo mirise, već što više senzornog iskustva koje ih je okružavalo. Zatim će organizovati „mirisne događaje“ koji će učesnike „voditi na senzorna putovanja u prošlost“.

„Čovek zaista može učiti mirisanjem“, rekla je Lemans, profesorka istorije kulture na amsterdamskom univerzitetu VU i Kraljevskoj akademiji umtnosti i nauke.

Jedan cilj „Odeurope“, rekla je Lemans, jeste pružanje današnjim Evropljanima istinskog iskustva o tome šta su njihovi preci udisali tokom ključnih istorijskih prekretnica poput ere industrijalizacije. „O uglju, rudnicima, tekstilnoj industriji i proletarizaciji može se saznati čitajući“, rekla je Lemans, „ali zamislite šta bi se dogodilo ako se publika izloži mirisima doba u vreme prelaska seoskog u industrijsko“.

„Tragači za mirisima“ pretražiće hiljade slika i tekstova, uključujući medicinske udžbenike i časopise u arhivima, bibliotekama i muzejima, koristeći veštačku inteligenciju (AI) „obučenu“ za uočavanje referenci mirisa i njihovih prikaza.

„Naš rad sa AI takođe će nas obavestiti o učestalosti pominjanja mirisa u određenim istorijskim periodima i osećanjima povezanim s njima“, rekla Sesilia Bembibre, naučnica za baštinu sa Instituta za održivo nasleđe Univerzitetskog koledža u Londonu. Ona je pomogla stvaranje sistema za identifikaciju i katalogizaciju mirisa starih knjiga. Njena otkrića pomoći će timu da odluči koji mirisi imaju dovoljno kulturne vrednosti da se uključe u projekat.

Istraživači „Odeurope“ na kraju će pripremiti i objaviti podatke o mirisima rekreiranim u „mrežnom spremištu“, dostupnom javnosti, koje će opisivati čulne kvalitete i priče o mirisima. Ta arhiva će sadržati gradjanima dostupnu istoriju „mirisnih praksi“, istraživati vezu mirisa i identiteta, i istraživati kako su se društva nosila sa izazovnim ili opasnim mirisima.

Namera je da takav resurs pomogne muzejima i prosvetnim radnicima da obogate znanje javnosti o prošlosti. Iako je nekoliko odabranih muzeja već imalo miris kao deo višesenzornog iskustva posetilaca, većina se uglavnom i dalje oslanja samo na vizuelnu komunikaciju.

Svako ko je osetio miris drveta koje gori u peći, ili je mirisao bakin šal i raznežio se, zna da miris igra moćnu ulogu u pamćenju i osećanjima.

Razumljivo je da bi suočavanje s mirisima prošlosti moglo da omogući da interakcija s istorijom bude emotivnija, a manje kao hladno posmatranje izdaleka.

Matija Strlič, naučnik Univerziteta u Londonu, rekao je da će izazov za istraživače „Odeurope“ biti kako uhvatiti ne samo hemijska jedinjenja koja su činila neki miris, već i njihov kulturni kontekst.

„Imamo izvesnog razumevanja koji su mirisi bili popularni u prošlosti“, rekao je on, „ali teško je zamisliti razlike u doživljavanju tih mirisa, čak i da li su uopšte prijatni i danas i da li su to bili pre sto godina, s obzirom na to da je naše sadašnje društvo došlo do toga da čistoću povezuju sa odsustvom bilo kakvog mirisa“.

Primer mirisa sa veoma različitim kulturnim implikacijama nekada i sada je običan ruzmarin. Kada je epidemija kuge harala Londonom u 17. veku, toliko je ljudi uključilo tu biljku u smešu za „pročišćavanje zaraženog vazduha“, da je njena posebna aroma ispunjavala ulice, postajući neraskidivo povezana s bolešću.

Drugi svakodnevni miris, sa istorijskim i sociološkim referencama je duvan koji se „povezuje s istorijom društvenosti, trgovine i kolonizacije, ali i sa zdravljem“ – suprotno ruzmarinu, rekao Viliam Talet, istoričar mirisa sa engleskog Univerziteta Anglia Raskin i član tima „Odeuropa“,piše američki sajt CNET Science.