Foto: Kristina Bondžulić/DanasIdeja o postojanju bosanskih piramida obišla je ne samo region, već se kao kakav virus proširila i van granica bivše Jugoslavije, što potvrđuje veliki broj posetilaca mesta Visočica od strane ljudi iz inostranstva.
Isprva simpatična interpretacija da brdo piramidalnog oblika može biti smatrano lokalnom „piramidom Sunca“, postala je maligna i, može se reći veoma opasna, kako po nauku, tako i po same ljude koji u takvu propagandu veruju.
Naime, reč je o „otkriću“ samoprozvanog arheologa amatera, a po obrazovanju preduzetnika Semira Osmanagića, koji je 2005. godine u javnost izneo ideju da su geološke formacije piramidalnog oblika u Visokom (mesto u BiH neposredno kraj Sarajeva) prava piramida iz praistorijskog doba, ljudskom rukom građena.
Osmanagić je otišao i korak dalje, pa je tako najveće piramidalno brdo dobilo senzacionalistički naziv „Piramida Sunca“, a okolna brda takođe su proglašena piramidama, obrazujući narativ da je Visoko „Bosanska dolina piramida“.
Uprkos tome što su kako lokalni, tako i međunarodni stručnjaci (arheolozi i geolozi sa diplomama) odbacili ove tvrdnje isprva kao banalne i smešne, a kasnije i kao opasne, ideja o postojanju piramida u Bosni nastavila je da živi.
Naprotiv, čini se da je procenat ljudi koji u ovu pseudonaučnu ideju veruje u porastu, što pokazuje sve veći broj posetilaca iz godine u godinu, a veliki broj uticajnih političara BiH stao je na Osmanagićevu stranu uprkos apelovanju akademske i naučne zajednice.
Da stvar bude gora, kroz fondaciju „Arheološki park: Bosanska piramida Sunca“ otelotvoren je jedan narativ za koji se izdvajaju sredstva koja bi, ne samo mogla da se iskoriste za istraživanja pravog arheološkog nasleđa, već i za njegovu zaštitu, suprotno tome što se koriste da ga navedenim projektom uništavaju.
Na uzvišenju brda Visočice nalazi se srednjovekovni grad Visoki koji se datuje u 14. vek, a danas je zaštićen kao nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine. Ako uzmemo u obzir da se pomenuti Stari grad nalazi na vrhu takozvane „piramide Sunca“, a da su u sklopu Osmanagićevih projekata vršena istraživanja „piramide“, možemo samo pretpostaviti šta je sve od pravog arheološkog nasleđa bespovratno uništeno rukom nestručnih „istraživača“.
Pored toga, neophodno je napomenuti da nalazi koji su pronađeni u okviru ovog lokaliteta potiču iz srednjeg veka, te da nemaju veze sa praistorijom koju Osmanagić pominje.
Šta kaže nauka?
Nakon iznošenja u javnost Osmanagićevih ideja i dobijanja značajnih sredstava vlasti Federacije BiH, stručna javnost se oglasila sa jasnom porukom – da ovako proizvoljnim i pristrasnim interpretacijama nema mesta u nauci.
S tim u vezi, Evropsko udruženje arheologa potpisalo je deklaraciju u kojoj se između ostalog ističe da je ideja o bosanskim piramidama „okrutna obmana neupućene javnosti“.
Fenomenom „bosanskih piramida“ u svojoj doktorskoj disertaciji pozabavila se i arheološkinja Tera Pruit, koja je došla do saznanja da na „piramidi Sunca“ nema arheoloških ostataka i oruđa koji ukazuju da su pomenutu formaciju gradili ljudi, ili tragova naselja u kojima bi oni živeli.
Ona upozorava da Osmanagić i celokupna njegova fondacija unapred formulišu svoje zaključke i projektuju rezultate, a zatim pristupaju nestručnim iskopavanjima tražeći dokaze koji bi potencijalno išli u prilog već postavljenim očekivanjima.
„Kada sam prvi put pročitao o piramidama, mislio sam da je to vrlo smešna šala“, kazao je Amar Karapuš, kustos Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu, ističući da jednostavno nije mogao da veruje da iko na svetu može da poveruje u ovu ideju.
Posle mnogih iskopavanja na brdu Visočica nije pronađen nijedan arheološki dokaz koji bi išao u prilog tvrdnje da postoji „piramida“. Nije pronađen nijedan artefakt, objekat ili struktura osim geoloških formacija, a njen „istraživač“, umesto arheoloških, servira bombastična i slabo razumljiva objašnjenja, zavijena u tobože prirodne nauke (sensu Milosavljević, Palavestra 2017).
Pored osporavanja stručnjaka iz oblasti arheologije, svoj stav izneli su i geolozi. Naučnici Rudarsko-geološko-građevinskog fakulteta u Tuzli objavili su izveštaj geoloških istraživanja Visočice u kome ističu da je današnja morfologija Visočice „posledica delovanja endodinamičkih i egzodinamičkih procesa u postmiocenskom periodu“. Jednostavnije rečeno, reč je o prirodnim formacijama a ne o ljudskim tvorevinama.
S tim u vezi, zanimljivo je da u istom izveštaju naučnici više puta ističu da je Osmanagić njihove zaključke tumačio proizvoljno i netačno, krivotvoreći opise lokaliteta načinjene od strane stručnjaka.
Novak Đoković i „raj na zemlji“
Medijska pažnja koja je preplavila „otkriće“ Semira Osmanagića pokazala je da je on izvrstan znalac oblasti preduzetništva za koju se i školovao. Autobusi i automobili stizali su iz raznih mesta u Visoko, a ljudi su plaćali parking, kartu za ulaz i suvenire. Mesto je postalo naširoko poznata turistička destinacija, a profit koji je rastao nije mogao biti zanemarljiv lokalnom stanovništvu.
Ipak, najveću zahvalnicu za visoku „reputaciju“ ovog mesta definitivno zaslužuje najbolji srpski teniser Novak Đoković.
„Ako postoji raj na zemlji, onda je to ovde (…). Ja jesam u tom, kako ga danas zovu, alternativnom svetu, iako znamo da je to originalan svet (al’ ajde), već preko decenije, i bio sam na raznim mestima koja su smatrana za energetska čvorišta i imaju koncentrične krugove, ali ovakvo nešto još nisam doživeo (…)„, govorio je Đoković, pozivajući sve ljude (podsetimo da čitav svet zna za Novaka Đokovića) da posete bosanske „piramide“.
Đoković se nije zaustavio na rečima hvale ovog mesta i njegovog „prijatelja Semira Osmanagića“, pa je mimo propagiranja pseudonaučnih stavova otvorio i teniske terene, što je privuklo brojne, kako laike, tako i svetski poznate ličnosti.
Naravno, čitavu manifestaciju propratili su mediji iz različitih država, mimohodno prikazujući priloge u kojima određeni posetioci govore kako „piramida“ ima lekovita, isceljujuća dejstva, i rešenja za pitanja na koja nauka nema odgovore.
Odakle „potreba“ za pseudonaukom?
Danijel Džino, predavač na univerzitetu u Sidneju, upozorio je da efekat pseudonaučnog projekta bosanskih piramida ne treba zanemariti, te da se u nastojanju izgradnje posleratnog bosanskog identiteta pribeglo povezivanju tog identiteta sa antičkim „piramidama“.
Džino objašnjava da, iako je bilo očigledno da ovaj projekat nema nikakvih naučnih osnova, ideja o piramidama u Visokom je nastavila da živi među Bošnjacima, jer je ona dala materijal za zamišljanje zajedničke prošlosti.
Naučnici naglašavaju da ovakva proizvodnja pseudoarheološkog „znanja“ zapravo mnogo govori o društvenim odnosima, identitetu i konstrukciji društvene stvarnosti u kojoj ona postoji.
Kako ističe profesor arheologije Aleksandar Palavestra, u mnogim evropskim narodima, u vreme upitanosti, preispitivanja ili uobličavanja nacionalnog identiteta, pribegava se konstruisanju mitske, veličanstvene nacionalne prošlosti, koja bi pružala psihološko utočište, oslonac ili utehu ugroženom nacionalnom identitetu.
Ipak, kako u jednom članku ističe sociolog Aleksej Kišjuhas, verovanje u naučno neutemeljene tvrdnje nije samo stvar toga šta nam ljudi na pozicijama moći i mediji serviraju – rezonovanje se tiče i nas samih i načina kako razmišljamo.
„Kao ljudska bića, pa tek onda i kao konzumenti masovnih medija, privučeni smo onim informacijama koje potvrđuju naša prethodna uverenja i stavove; preterano smo optimistični i samouvereni; zaključujemo na osnovu onih informacija koje smo bili zapamtili, a ne koje su istinite; skloni smo nekritičkom verovanju stvarnim ili lažnim autoritetima, te osobama koje nam se dopadaju; uviđamo obrasce i pravilnosti ili izmišljamo „priče“ na osnovu posve nasumičnih podataka; spremno se pridružujemo verovanjima većine u našem društvu (…)“, objašnjava Kišjuhas.
Sa druge strane, Marko Škorić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, podseća da je naučna pismenost važan deo svakodnevnog života, te da kritičko mišljenje treba podsticati kod dece još od malih nogu. Pod njom smatra znanje koje je ljudima potrebno da bolje razumeju pitanja od javnog interesa, kako bi bili u stanju da donose što bolje i racionalnije odluke o tome kako će da žive svoj život.
Razlika između nauke i pseudonauke
Pseudonauka predstavlja „znanje“ do koga se nije došlo naučnim metodom i iza njega ne stoji nikakav teorijski okvir. Prefiks „pseudo“ potiče od grčkog korena ψεῦδο (pseudo) , i označava nešto što je lažno. Stavljanje ovog prefiksa ispred imenice nauka, ukazuje da je reč o fenomenu koji ne uživa legitimitet ili autentičnost, a u stvarnosti sebe pretenciozno predstavlja kao nauku. Pseudonaučni putevi koji vode do proizvoljnih interpretacija nemaju veze sa načelima na kojima nauka počiva, oni bezuslovno hrle željenom zaključku, preskačući svaku metodološku i teorijsku stanicu. Takvi postupci ne vode do ciljeva i standarda koji se u nauci primenjuju, izostaje im intelektualni sadržaj, i o recenzijama nema ni govora. Rezultati do kojih pseudonaučnici dolaze nisu naučno provereni niti dokazani, iz njih nije moguće ništa naučiti, i izuzetno su obogaćeni predrasudama koje “istraživač” neguje (sensu Радић 2005, 2016).
Beleška iz „prve ruke“: Prilikom obilaska ove lokacije, autorka teksta bila je u „turističkoj turi“ sa još sedam osoba. Mimo dva radoznala drugara koji su došli da vide „svetsko čudo“, ostalih pet krenulo je u potragu za izlečenjem, neko sebe, a neko svog bližnjeg. Svako od njih platio je prevoz, korišćenje autoputa, parking kartu (2 KM) i „ulaznicu“ (5 KM ako je državljanin BiH a više ako nije). Uprkos tome, ovaj novac mogao je da uloži u tretman za koji je nauka pokazala da je delotvoran. Više o tome na koji način alternativna medicina može naškoditi ljudima, kao i koja psihološka pozadina stoji iza verovanja u istu, govorile su psihološkinje dr Iris Žeželj i dr Danka Purić u podkastu Radija Galaksije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
