Genijalna NASA: Izumi svemirske agencije koje koristimo svaki dan

Naravno, na samom komemorativnom akronimu NASA prvo ćeš uzviknuti: „Ah, to su oni koji putuju svemirom“. I bićeš u pravu, jasno. Ali NASA je takođe odgovorna za mnoge neverovatne pronalaske koje koristimo svaki dan, a ovo su samo neki od njih.

Memorijska pena

Aeronautički inženjer po imenu Čarls Jost angažovan je 1960-ih da pomogne NASA-inom istraživačkom centru Ames da razvije sedišta za avione koja bi mogla da apsorbuju energiju sudara i povećaju šanse putnika za preživljavanje. Iost je stvorio posebnu vrstu plastične pene koja je imala naizgled čudesnu sposobnost da se deformiše i apsorbuje ogroman pritisak, a zatim se vrati u prvobitni oblik.

Istraživači su otkrili da pena sa „sporim povratkom“, kako su je prvobitno zvali, ne samo da čini putnike bezbednijim, već i čini sedenje satima na dugim letovima udobnijim jer omogućava ravnomerniju raspodelu telesne težine.

Danas je ova pena u širokoj upotrebi, tako da je vrlo lako imati jastuk od memorijske pene u svom domu.

Antikorozivni premaz

Jedan od izazova sa istraživanjem svemira je da oprema mora da izdrži ekstremne uslove, od toplote do ekstremne hladnoće.

Iznenađujuće, jedna od najrazornijih sila je korozivni efekat okeanskog spreja i magle slane vode koja je pretila uređajima u lansirnom centru na Floridi. Na sreću, 1970-ih, istraživači iz Godardovog centra za svemirske letove otkrili su da bi oprema za premazivanje zaštitnim slojem koji sadrži cink prašinu i kalijum silikat sprečila skupo rđe.

Deceniju kasnije, premaz je nanet na nosače mostova, cevovode, naftne platforme, opremu za pristanište, bove, okvire kamiona traktora, pa čak i spoljašnjost tenkova američke vojske.

Ali možda najpoznatija primena premaza dogodila se sredinom 1980-ih, kada je više od 800 litara premaza naneto na unutrašnjost Kipa slobode, kako bi se sprečilo dalje propadanje ikoničnog spomenika.

Sočiva (za naočare) otporna na ogrebotine

Možda izgleda teško poverovati, ali bilo je vremena kada su naočare zapravo bile napravljene od stakla. Ne samo da su bile teške, već ako bi osoba koja ih je nosila bila pogođena nečim, sočivo bi se razbilo i izbacilo sitne, krhotine stakla koje ugrožavaju vid. Iz tog razloga, 1972. godine Američka uprava za hranu i lekove je objavila da sve naočare za sunce i sočiva na recept moraju biti otporna na lomljenje, što je u suštini primoralo proizvođače sočiva da pređu na izdržljiviju plastiku.

Plastika je pružala bolju optiku i bolje je apsorbovala UV svetlost, ali postojao je jedan problem: plastična sočiva su bila frustrirajuće lako izgrebati. Tu je uskočio NASA-in naučnik Ted Vajdeven iz istraživačkog centra Ames agencije. Dok je radio na sistemu za prečišćavanje vode za svemirske letelice, Vajdeven je obložio filter tankim plastičnim filmom, koristeći električno pražnjenje organske pare.

Dobijeni premaz je bio iznenađujuće čvrst, a NASA je iskoristila koncept za razvoj premaza otpornog na habanje za vizire svemirskih kaciga i vazduhoplovnu opremu. Godine 1983. Foster-Grant, proizvođač sunčanih naočara, komercijalizovao je premaz otporan na ogrebotine.

Šta NASA i dijabetes imaju zajedničko?

Za početak, agencija je olakšala lečenje bolesti zahvaljujući istraživačima koji su radili na svemirskom brodu Mars Viking. U to vreme, sposobnost daljeg putovanja u svemir takođe je predstavljala izazove u praćenju zdravlja astronauta, što je navelo tim da pronađe nove načine za praćenje vitalnih znakova astronauta.

Slični sistemi praćenja su usvojeni da pomognu u lečenju osoba sa dijabetesom zavisnim od insulina, takođe poznat kao dijabetes tipa 1. Kao rezultat rada u Godard svemirskom centru, medicinski stručnjaci su kreirali implantirane uređaje koji mogu da prate nivo šećera u krvi i šalje signale za oslobađanje insulina u njegovo ili njeno telo kada je to potrebno. Tehnologija, sada poznata kao insulinska pumpa, pomaže u praćenju zdravlja ljudi sa dijabetesom od kasnih 80-ih.

Pronalazak se razlikovao od prethodnih dozatora insulina po tome što je uređaj ljudima nudio unapred programiranu dozu koja je mogla da se prilagodi na osnovu potreba osobe. Takođe je eliminisao potrebu za dnevnim injekcijama insulina.

Filteri za vodu

Iako astronauti obavljaju svoje poslove miljama od Zemljine površine, oni se i dalje oslanjaju na osnovne potrepštine koje možemo uzeti zdravo za gotovo. Uzmimo za primer čistu vodu. Kako NASA obezbeđuje da voda koju astronauti piju bude bezbedna?

Ovo pitanje je navelo agenciju da napravi specijalne filtere za vodu 1970-ih kako bi astronauti imali čistu vodu u svemiru. U saradnji sa Umpkua Research Compani u Oregonu, NASA je razvila filtere koji koriste jod za čišćenje zaliha vode šatla.

Tehnologija, nazvana mikrobni nepovratni ventil, dobila je zamah u prečišćavanju vode za gradske vodovode. To je utrlo put za osmišljavanje drugih načina filtriranja resursa za ljudsku potrošnju. Takvi filteri postaju posebno važni u oblastima gde su hemikalije kontaminirale zalihe podzemne vode.

Tekst preuzet sa Punkufer.dnevnik.hr