Ministarstvo uvodi novi način rangiranja naučnih radnika: Kako će se od 1. januara obračunavati plate u tom sektoru i šta je hiperprodukcija u nauci?

Prema Uredbi Ministarstva nauke, inovacija i tehnološkog razvoja, od 1. januara 2024. godine ukidaju se dosadašnje kategorije naučnih radnika i plate se obračunavaju na drugačiji način, s time da će radnici koji se tada zateknu sa većom nominalnom platom od one predviđene Uredbom zadržati primanja, odnosno ona će biti zamrznuta, objasnio je Srđan Atanasovski iz Sindikata nauke Srbije i rekao da je sindikat i dalje nezadovoljan visinom zarada, iako su sada zadovoljniji arhitekturom koeficijenta zarade.

Atanasovski je podsetio i kako je, od uvođenja projektnog finansiranja 2011. godine, obavljena evaluacija svih istraživača na osnovu kvantitativnih parametra koji su obuhvaćeni Pravilnikom o vrednovanju naučnog rada, nakon čega su svi radnici u svim istraživačkim zvanjima bili podeljeni u šest kategorija.

„Ministarstvo je uvažilo neke naše sugestije da razlike u platama između zvanja treba da budu veće, tako da ako neko napreduje, on stvarno dobije osetno povećanje zarade, jer to je nešto na čemu se radi po pet godina i stiču se i kvantitativni i kvalitativni rezultati, međutim ono s čime nismo zadovoljni su apsolutne cifre cene rada“, izjavio je za Danas Atanasovski.

Ministarstvo, kako je objasnio naš sagovornik, ipak ne odustaje od „modela izvrsnosti“ zasnovanog na kvantitativnim pokazateljima i ponovo uvodi novu nagradnu kategoriju, koja će obuhvatiti samo 10 odsto istraživača svih zvanja, koji će imati 30 odsto veću platu od kolega istih zvanja.

„Moj stav, koji deli nemali broj mojih kolega i u Sindikatu, ali i u Udruženju istraživača humanističkih nauka, je da ne možemo imati vrednovanje koje se zasniva isključivo na kvantitativnim parametrima. Dakle, nema vrednovanja zbrajanjem bodova, neko bi trebalo da pročita tvoje radove i da kaže svoje mišljenje. Jasno nam je da neki kvantitativni pokazatelji moraju da postoje, ali smo protiv modela rangiranja i modela takmičenja“ podvlači Atanasovski.

Dosadašnj istraživački rad u šest kategorija

„Sa ugovorima koji su naučni radnici potpisali 1. januara 2011. godine bilo je garantovano da će se na svake dve godine vršiti reevaulacija, odnosno rekatekorizacija. Ta rekategorizacija nikada nije izvršena, ljudi koji su 2010. godine stekli neke kategorije i dan danas, odnosno do kraja ove godine imaju iste te kategorije i primaju plate po istim tim kategorijama, na osnovu radova koje su pisali između 2005. i 2010. godine“, objasnio je naš sagovornik i dodao da je razlika u plati između istraživača prve i šeste kategorije čitavih 80.000 dinara.

Istakao je i da je u periodu između 2011. i 2015. godine, usled očekivanja rekategorizacije, bio objavljen ogroman broj radova, te je to dovelo do hiperprodukcije istraživanja u kojoj su istrživači „reciklirali radove“ i „pisali sve i svašta“ u nadi da će ispuniti uslove za bolju platu.

„To su bile godine kada su ljudi nabijali neke apsolutno abnormalne količine bodova, tih kvantitativnih pokazatelja, a mi ne možemo da kažemo da nam je nauka tada bila u uzletu, dakle nismo ništa specijalno otkrili, što inače ne bismo otkrili bez tog načina rangiranja“ rekao je Atanasovski.

Šta je hiperprodukcija u naučnom izdavaštvu?

Više od 10.000 istraživanja i naučnih radova raznih izdavača povučeno je u 2023. godini, što je godišnji rekord, kako piše na portalu jednog od najeminentnijih naučnih časopisa Nature. Najveći deo tih istraživanja bilo je objavljeno u izdavačkoj kući Hindawi, egipatskom izdavaču koji je deo američkog izdavača Wiley.

U naučnoj zajednici, objavljivanje radova radi zadržavanja radnog mesta istraživača i finansiranja istraživanja poznato je i kao hiperprodukcija. Postoji li problem hiperprodukcije naučnih radova i kod nas i kako izgleda biti istraživač u Srbiji danas?

Profesor dr Nenad Nikolić i dr Milan Ćirković nedavno su učestvovali u panel diskusiji u kojoj su govorili o hiperprodukciji u naučnom izdavaštvu u prostorijama Narodne biblioteke Srbije, kojom prilikom su izneli svoja mišljenja o uzrocima i posledicama ovog problema, različitosti ovog problema u prirodnim i društvenim naukama, ali i o tome šta nam hiperprodukcija u nauci govori o društvu u kojem živimo i načinu organizovanja naučnog rada danas.

Dvojica govornika, astrofizičar i astrobiolog Ćirković i profesor i doktor književnosti Nikolić, izneli su različita mišljenja o ovom problemu, što se moglo videti u njihovim odgovorima na naizgled ključno pitanje moderatorke Milene Đorđijević – da li se problem prezasićenosti naučnih radova može uopšte sagledati van konteksta kapitalističkog načina proizvodnje?

Ćirković je prvi odgovorio kako smatra da je pitanje takvog ideološkog i mentalnog sklopa ono što je suštinski problematično i da je veći problem nego sama hiperprodukcija, što je dalje ilustrovao primerom da se i u antičko doba predviđao kraj sveta koji se (još uvek) nije ostvario.

„A taj problem je bio u vreme Asurbanipala, koji sigurno nije imao kapitalističko okruženje nego je imao, recimo, robovlasničko okruženje, tako da ja sumnjam da je neki ozbiljan problem postojao koji nije bio daleko veći u robovlasničkom orkuženju nego što bismo imali u nekim drugim sistemima“, istakao je Ćirković.

Pored ovoga, Ćirković je rekao i da je hiperprodukcija naučnih radova u mnogome prosto posledica većeg broja ljudi na planeti i sve veće specijalizacije radnika u nauci.

On je podsetio i na Jang-Mils teoriju, koja je u osnovi Standornog modela elementarnih čestica, jedne od najuspešnijih teorija fizike danas, koja je u prvih 15 godina od objavljivanja bila citirana svega nekoliko puta, da bi se nakon toga citirala više od 100.000 puta u raznim naučnim radovima, zbog čega Ćirković smatra da je „bolje propustiti i nešto što ne valja“ i proizvoditi više radova, nego dopustiti da se neko potencijalno ogromno otkriće ne prepozna u budućnosti, ako ga već ne prepoznaju savremenici. 

Epistemološke pretpostavke društvenih nauka su drugačije

Nasuprot Ćirkoviću, profesor Nikolić ukazao je na to kako je u društvenim naukama situacija komplikovanija, što zbog drugačijih metodologija, aksioma ili podrazumevanih osnovnih pretpostavki, ali i zato što je teško, bar u njegovoj struci koju naziva ,,naukom o književnosti“, izdvojiti nešto što je ,,pseudonaučno” od nečega što je autentičan doprinos ljudskom znanju.

„Možete reći da je nešto loše napisano, da se ne poznaju teorije, da se ne poznaju metodološke procedure, ali šta bi bila pseudonauka koju možemo vrlo lako da prepoznamo u relativno bliskoj disciplini istoriografije? Dakle, znamo šta piše Jovan Deretić i potpuno nam je jasno šta je to, ali šta bi, recimo, bio ekvivalent njemu u nauci o kžnjiževnosti – to je teško reći“, smatra profesor.

Nikolić je rekao i kako je iz velikog broja radova i velike potrebe ljudi da nešto kažu teško ,“izvući kvalitet i novu ideju“, a da se ne stvori „šum“ koji bi gušio razgovor.

Na pitanje odnosa trenutnog društveno-političkog sistema spram izdavaštva naučnih radova, profesor Nikolić naveo je da je ,“danas mnogo toga prepušteno, u samoj nauci, privatnim korporacijama koje vrše klasifikovanje časopisa, naučnika, njihovo ocenjivanje i zapravo postavljaju merila koja su izvan kontrole društva, izvan društvenog konsenzusa“.

Kako bi istraživači mogli da se izbore protiv zahteva izdavača?

Problem hiperprodukcije u nauci nije ništa novo, misli Srđan Atanasovski i napominje kako bi se problem hiperprodukcije rešio i onda kada bi se usvojili Nacionalni programi institucionalnog finansiranja, koje je Sindikat nauke Srbije uspeo da izbori i koji bi omogućili naučnim radnicima da razviju dugoročne strategije istraživanja u svojim institutima.

„Imamo situaciju da, umesto da određujemo šta naši instituti treba da rade, mi se zapravo bavimo razvijanjem novih modela kvantifikacije i to je veliki problem. Dakle, hiperprodukcija će se rešiti i onda kada ne bude bilo svejedno, na primer, da li ja sutra na Muzikološkom institutu pišem o Šubertu ili Mokranjcu, jer o Šubertu možda mogu da napišem 10 radova, a o nekom nacionalnom kompozitoru, gde moram da idem u Arhiv, mogu da napišem 2. Ako ja nemam program mog instituta, koji mi kaže da je rad o Mokranjcu vredniji od rada o Šubertu, mogu da pišem ono što mi je najlakše, jer ću pisati dovoljno lako, brzo i kvalitetno, na osnovu postojeće literature, da to može da bude objavljeno u međunarodnim časopisima. Dakle, nije problem u mom radu, ali kome trebaju ti radovi? Moramo da vidimo i odredimo šta je pravac istraživanja koja hoćemo da radimo“, saopštio je sagovornik Danasa.

Korporacije, investicioni fondovi i nepoverenje prema nauci

Milena Repajić, doktorka istorijskih nauka, misli da je hiperprodukcija naučnog sadržaja direktno uslovljena kapitalizmom, te da nema nikakve veze sa povećanjem broja ljudi na planeti, kako smatra doktor Ćirković, već sa podređivanjem naučnog rada tržišnoj i korporativnoj logici, umesto naučnom napretku i društvenim potrebama i deli mišljenje Atanasovskog da je model izvrsnosti štetan po radnike i radnice u oblasti naučnog istraživanja.

„Šta je problem s tim modelom, zvuči kao vredan cilj? Za početak, zbog finansijskih mogućnosti naših naučnih ustanova, naučnice i naučnici iz poluperifernih ili perifernih zemalja su praktično nekonkurentni sa zemljama centra kapitala — počevši od nabavke opreme i materijala za istraživanje, do činjenice da je za objavljivanje rada u tim časopisima često potrebno platiti i po nekoliko hiljada dolara. Zatim, veoma je važno i ko određuje ,,impakf faktor” u modelu izvrsnosti. Utvrđivanje ovoga je već decenijama u rukama privatnih korporacija za analitiku i informacije čije su procenjene vrednosti milijarde dolara kao što je, recimo, Thomson Reuters – danas Clarivate“,objasnila je sagovornica Danasa.

Repajić je istakla i kako su ove korporacije u većinskom vlasništvu velikih investicionih fondova, kao što su BlackRock i Vanguard, te da je ovo jasan pokazatelj kako međunarodni finansijski kapital u konačnici određuje pravac naučnih istraživanja na globalnom nivou, što utiče ne samo na kvalitet naučnih radova i učestalost njihovog objavljivanja, već i na opadanje poverenja u nauku uopšte i porast anti-naučnog razmišljanja u široj javnosti.

Autor je polaznik Danasove škole novinarstva.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Zdravlje na prvom mestu“. Projekat se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za informisanje i telekomunikacije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.