INTERVJU Biolog Veljko Blagojević: Da li je i kada „opravdano“ vršiti eksperiment na nekoj životinji?

Termin „testiranje na životinjama“ odnosi se na postupke koji se izvode na životinjama u svrhu bioloških istraživanja (rasvetljavanja nepoznatih procesa u živim organizmima) i procene efikasnosti novih lekova na određene bolesti.

Takođe, njima se utvrđuje i ekološka bezbednost potrošačkih i industrijskih proizvoda kao što su kozmetika, sredstva za čišćenje u domaćinstvu, aditivi za hranu, farmaceutski proizvodi i industrijske hemikalije.

Sve procedure, čak i one koje su klasifikovane kao „blage“, imaju potencijal da izazovu fizički, kao i psihički stres i patnju životinja.

O svemu tome, pričali smo sa biologom dr Veljkom Blagojevićem, koji za Danas objašnjava kako se zapravo ispitivanja vrše, i zbog čega ih naučnici još uvek primenjuju.

Kako reakcije životinja na određene testove mogu biti pouzdan pokazatelj da je nešto bezbedno i za ljude?

Koren ispitivanja na životinjama je utemeljen u osnovnoj činjenici teorije evolucije. Naime, budući da sve životinje, uključujući i ljude, dele zajedničko poreklo, takođe dele i izvestan stepen sličnosti.  To omogućava da se zaključci ispitivanja određenih fenomena na nekim životinjskim vrstama mogu više ili manje pouzdano preneti na iste te fenomene u ljudima.

Naravno, nije jedini cilj istraživanja medicinsko znanje koje se može primeniti na ljude – veterinarska saznanja takođe potiču iz istraživanja na životinjama.

Zbog čega je „neophodno“ sprovoditi istraživanja na životinjama?

Kako bismo ušli u objašnjenje zašto su životinje neophodne za istraživanja u nauci, neophodno je da razjasnimo par termina naučnog žargona.

Istraživanja u biološkim naukama možemo podeliti po raznim kriterijumima, ali za ovu temu je relevantna podela na in vivo istraživanja  (ispitivanja koja se vrše u živom, kompletnom organizmu) i in vitro istraživanja (u staklu, narodski nazvano ’’u epruveti’’, ispitivanja koja se vrše na biološkom materijalu koji je izvučen iz svog prirodnog konteksta, tj. van živog organizma).

Jasno je da drugi tip, in vitro istraživanja, ne zahteva nužno da životinja iz koje je dobijen materijal ne može da nastavi svoj život bez većih posledica. Uostalom, ispitivanja koja se vrše na ljudima su u najvećem broju upravo in vitro. Naime, uzme se, recimo, uzorak krvi ili delić tkiva, i onda se na njima primenjuju različite laboratorijske tehnike, kako bi se utvrdila tačna promena koja se desila u njima.

Naravno, ni in vivo istraživanja ne zahtevaju nužno eutanaziju (laku i bezbolnu smrt). Međutim prednost ovih istraživanja u odnosu na in vitro jeste što pružaju maksimalan mogući kontekst – ćelije se ipak ponašaju na jedan način kada su u živom tkivu i izložene svim prisutnim faktorima, a na drugi kada se izvade iz tog okruženja i stave u bilo koje kontrolisano okruženje.

U slučaju da se tema istraživanja ne dotiče nekog vitalnog organa, sasvim je moguće, i podstaknuto od strane etičkih odbora (kao i osnovne humanosti i empatije), da se i in vivo istraživanja ne okončavaju eutanazijom životinja.

Doduše, koliko se ovo načelo prati u praksi zavisi od istraživačke grupe i ozbiljnosti kontrole samih institucija u kojima se istraživanja vrše.

Na koji način naučnik procenjuje da li je „opravdano“ vršiti eksperiment na nekoj životinji?

U biološkim i veterinarskim naukama postoji princip 3R (Replace, Reduce, Refine), koji su prvi put uveli 1959. godine britanski naučnici Vilijam

Rasel i Reks Burč. Ovaj princip dobio i pravni okvir u EU 2010. godine, i od tada se sve više primenjuje u zakonima zemalja članica.

Princip 3R pomaže da se sagleda da li je upotreba eksperimentalnih životinja za neko istraživanje zaista opravdana, i ukoliko jeste, da li se može metodologija istraživanja promeniti tako da se manje životinja izloži stresu.

Prevodom naziva principa jasno se shvata njegova sadržina: Replace – ukoliko je istraživanje moguće izvesti npr. na nekoj već izolovanoj ćelijskoj liniji ili kompjuterskom modelu, onda nije neophodno uključivati životinje uopšte; Reduce – smanjiti broj životinja predviđenih za istraživanje na najmanji mogući broj; i Refine – ukoliko je uključivanje životinja neophodno, metodologija mora biti prilagođena tako da se tim životinjama nanosi što manja patnja (intervencije na životinjama zahtevaju naučnu opravdanost u predviđenom benefitu, kao i obučenog operatera i adekvatnu anesteziju, način eutanazije mora biti što brži i bezbolniji, itd).

Nauka je u konstantnom usponu. U mnogim segmentima došlo se do znatno praktičnijih rešenja za određene probleme. S tim u vezi, da li je neophodno vršiti istraživanja na životinjama, ili postoji alternativa?

U sklopu moderne prakse integrisanja digitalnih tehnologija sa svim ljudskim delatnostima, prevashodno naukom, sve je veća dostupnost kompjuterskih modela do kojih se došlo prethodno prikupljenim podacima iz raznih in vivo i in vitro istraživanja, kao tehnologija koje olakš-avaju dolazak i do opskurnijih, prethodno objavljenih rezultata istraživanja.

Ovakav napredak tehnologije omogućava veoma dobrodošlo smanjenje „potrošnje’’ eksperimentalnih životinja, čime one dobijaju pun životni vek, a osoblje koje radi sa njima malo mirniju savest.

Nažalost, otkriće novih saznanja će neminovno uvek zahtevati in vivo istraživanja, budući da simulacije (kompjuterske ili laboratorijske) ne mogu stoprocentno odražavati raznolikost interakcija u prirodnom okruženju. Iz tog razloga se potreba za laboratorijskim životinjama najverovatnije nikada neće u potpunosti ugasiti.

Druga, vedrija strana je to što napredak tehnologije, kao i sve šire usvajanje etičkih principa u istraživanju (naročito od strane mlađih generacija istraživača), vode sve intenzivnijem smanjenju patnje eksperimentalnih životinja u istraživanju, što lično, i kao čovek, i kao naučnik – potpuno podržavam.